Diskografija:

MISLI SVATKO DA SE ZOVEM ZLATKO 1996-Drksalter Records
AUSVAJS 1997-Drksalter Records
MACUHICE 1998-Drksalter Records
SIDAS SAM ZENO/ODO U PEDERE EP
feat. revijalni orkestar Micke Tataroglua 1998-Drksalter Records
pH VRIJEDNOSTI, LIVE) 1999-Drksalter Records
NECEMO PROMJENE 2000-Drksalter Records
E MOJ KONJAKE, JESI TEZAK 2001-Drksalter Records
SVE U DONJI VES-BEST OF 2001-Drksalter Records

Jeste li čuli za Novo Hrvatsko Podzemlje? Zapravo, vjerujete li da postoji ikakvo podzemlje kod nas: s velikim ili malim "p", svejedno. E, pa postoji. I nisu mafijaši. Dečki (i cura) se već desetak godina odlično zabavljaju, postoje i dokazi, a vi koji niste još čuli o njima, pročitajte u nastavku zanimljiv razgovor koji sam vodio sa Mischem, Prletom i Smogom - neka ostanu poznati po nadimcima, ipak su dio podzemlja
T: Kako vam je bilo na Animafestu?
P: Fino, hladno, Lisinski je zakon. Klima…
S: Ne slažem se sa izbornom koncepcijom žirija. Uvijek stave bolje filmove popodne, nego u konkurenciju!
P: Nije to problem sa žirijem, nego s tobom. Oni idu na artističku shemu, a to što se tebi ne sviđa, to je tvoj problem
S: Pa šta, pa ja sam artista! (smijeh)
T: A jeste se vi štogod infiltrirali u institucije, imali ste neki crtić svojevremeno?
M: Ma da, snimili smo jedan crtić u produkciji Zagreb filma, ali nema kruha od toga: pod uvjetima u kojima smo mi radili, to je sranje.
P: Pa sada to još Zima radi, Gačić, nešto se muvaju Guljaševićka i Magda Dulčić, ne znam. Pa i na Festivalu su bila 3 domaća filma, a i to nije nešto, samo da opravdaju postojanje. Zadnje što je dobro kod nas napravljeno je Šuljićevo, ovo sad, ove noge, jaja, čovječe…
M: Ma, slavna Zagrebačka škola…Svakih 6 mjeseci smijene direktora i on onda fura neku novu koncepciju, i u kurac.
S: Oni uzmu grupicu od 20 crtača, nedovršenih i onda ih šutnu za godinu dana. Tako je nekoliko generacija, jednostavno, izbrisano. Njima je Blažeković pobjegao u Croatia-film. Blažeković je pobjegao iz Croatija filma u Zagreb film s parama za film "Priče iz davnina" , a onda ga je pojeo mrak. Ni traga ni glasa na Blažekoviću ni parama.
M: Ali, on je Disney…
S: Disney=business, diznis (smijeh)
T: A šta vi sad radite, čime se bavite 24.lipnja 2002.?
P: Evo, čupkam bradicu… Pa, mi smo se bacili u komercijalne vode. Zarađujemo za život, po novinama, ilustracije, storyboarde za reklamne agencije i ponekad nešto za dušu.
T: Kako ide na radiju, jel ide još ona zajebancija o dr.Schwanzu?
M: To ti je počelo prije skoro 4 godine, na Radiju 101 kao "Sanatorij doktora Schwanza»" i mijenjalo je ime, prolazili su razni ljudi, da bi danas išlo kao "Krematorij dr.Schwanza" i još će.
P: Pa da, tako smo i pokrenuli strip magazin "BRUH", a i objavili smo CD, čisto kao dokument. Prije 3 godine smo bili visoko plasirani na domaćoj top-listi.
T: Kako vam se čini, reakcija i matične kuće, a i slušatelja, jeste zadovoljni?
P: Slušaju ljudi, zovu sa drugih radio-stanica da im ustupimo neke džinglove ili stvari, neki opet jebu mater… Ali to su dnevnopolitičke stvari koje su aktuelne dosta kratko. Bilo je zanimljivo za onog cirkusa oko Mirka Norca, kad ga je pola države sakrivalo, a pola tražilo i mi smo dali skroman doprinos, na kraju emisije smo otvorili telefone i naš jaran Vlado je bio meta: Pljunite Vladu!; bodovanje i zvali su ljudi, što da nas popljuju, ali i da pitaju za snimku emisije: ali svi su očito odslušali emisiju do kraja!
M: A, nemamo baš neku potporu unutar Radija. Dali su nam prostoriju, ali Zločesta djeca su Broj 1…
P: Što je i normalno, na neki način… Ali zato s nama radi Piro (poznatiji kao mali Mate iz Zločeste djece op.T.) i odmah je našao mjesto u vrhu napada, sjajan je
T: A one najave, jingleovi, za Cener, zašto ste stali?
P: Snimili smo 8 petominutnih filmića, kao koncertnu najavu za bendove (Tram 11, TBF, Stampedo…), što je bilo jako dobro ocijenjeno, ne znam, stvarno nije bilo loše. Dobili smo puno pohvala za to, a na račun toga smo stupili u kontakt sa izvjesnim Sinišom Bulajićem, koji nas je htio uvalit na HTV, ali je sve ostalo na pilot-epizodi, cenzura blabla, tužna priča. A bilo je okej skečeva, šteta i zbog TBF. Trebali smo dijeliti emisiju sa sapunicom koju su snimili. Izvrsna je.
M: Da, jako puno nam je oko Cener filmića pomogao Pjer Žardin, hrvatski Zappa, zakon…
T: A "BRUH", zašto je stalo na broju 4?
M: Pa mi smo još imali iskustva sa "Stripoholicom", koji je došao do broja 6 (prošle jeseni), nije to lako…i zanimljivo, baš kad je krenulo sa "Bruhom", kad su ljudi popušili, Radio 101, koji je izdavač je izgubio interes.
S: Kad smo bili na faksu, imali smo više vremena za crtanje, sad smo se malo raspršili… Pa šta, izdali smo 6 "Stripoholica", 4 "porno Smeće radikalea", izdali smo jednu "Državu"…
P: Jooj, to je bilo ludo, izdano u 99 primjeraka, pred izbore, one legendarne i onda se za 2 mjeseca sruši vlast…
M: Rekli smo i ovima, kad nam dopizde, mi ćemo izdat "Državu"
S: Radili smo doslovno kolaž, onako u formatu Večernjeg…
M: Ma rezali smo 2 tjedna, a realno smo završili za jedan dan, zatvorili se u sobu bez dima i – napravili. Ne možeš duvat i izdavat državu.
T: Crtani romani show… I tu ste upetljani
P: Da, da. 1998. se uključujemo u organizaciju i to je okej, sad ćemo objavit natječaj za novi CRŠ. Hermanna ćemo dovesti. To i "Bruh" su najozbiljniji pokušaji, šteta za "Bruh" da je prestao izlaziti, počeli smo primati mejlove i taman smo napravili plan kako organizirat prodaju, i – prestanu. Ako neko hoće "Bruh", nek se javi, ima još
S: Čovječe, mi smo tražili sponzoriranje i jedva dobili. Jebote, onaj napravi onaj šesterored, koliko ono, da, četverored i za te novce mi bi napravili zgradu, parking, smanjili nezaposlenost, kolportaža, sve… A svi bi zaradili…Svježe ideje, čovječe
P: A zanimljivo je to sa scenom. Kao, počela je oživljavat: izdavači su kupili prava ali nikom neće reć da su to napravili: to je tajna, ne smije se znat za Princa Valijanta, Striporama ponovo počinje, Berni je sredio Bonellija u Slobodnoj Dalmaciji, ali se o tome ne priča. Možda živne i domaća scena kao rezultat svega… Inače nema nešto naročito.
T: A Stripoteka, jeste čitali štogod Spajdermena i te srpske stripove
S: Jesmo, i prije i sad, ista je (smijeh)
P: "Na kvalitetnoj bezdrvnoj hartiji", to piše, to mi je zakon, na svakom ćošku
T: Jel imate kontakta s njihovim crtačima?
M: Da, baš je nedavno bio jedan dečko iz Beograda, pa je donio one njihove, Schlitz, ja mislim, okej je dečko, antiglobalista neki…
P: Ima kontakta, mijenjali smo se, Striper je okej. Mi bi njima trebali dat naše muzičare: eo odma Oliver i Severina, u prvoj turi
T: Pa vidjećeš da će Severina biti nova Brena, za par godina
S: Šta Brena, nju bi trebalo poslat na Zapad, samo jebiga, dok nauči engleski… (smijeh)Prođe 10 godina
T: A sa Slovencima?
S: Otišli su totalno u art, a oni su kao neka naša provincija, nisu za Njemačku, a nisu za Balkan. To njih jebe
P: Od 5 urednika Stripburgera, 3 su Hrvati, a pola broja objave Srbe, a ono malo Slovenaca što ima, to je kopija Žeželja, recimo
M: Dobiju pare od države, mi smo sto puta molili pare, to se nama neće nikad dogoditi…
S: Jakov Sedlar je bitan za hrvatsku kulturu, boli mene kurac šta je bilo prije 100 godina. To je gotovo.
T: Makedonci?
M: Redovno nam se javlja Zlatko Krstevski, te bi ga ovim putem molili da nam se više ne javlja. 10 godina nije napredovao ni milimetra. Arty farty nešto…
P: Sad su bili Dani hrvatske kulture pa je Tico nosio neke stripove, kaže da su oni mali, da nemaju ništa. Vidio sam jedan magazin, izgleda okej…
M: Isto k'o Bosanci. Nemam baš uvida u njihovu scenu, nešto ima, ali stidljivo…

touni

U Pančevu već godinama prilično uspješno ali tvrdoglavo samosvojno crta&zabavlja se izvjesni Saša Rakezić, kojeg oni stariji pamte po tekstovima iz Džuboksa o Residents i Pere Ubu, oni s još pankerskog sjećanja i po pionirskom fanzinskom djelovanju. Aleksandar Zograf je pseudonim pod kojim je objavljeno nekoliko odličnih stripova i nakon što sam napokon nabavio "Okean Iznenadjenja", prvi pravi strip-album koji je objavio u Srbiji, odlučio sam se poslati par radoznalih mejlova, a Saša je vrlo brzo i opširno odgovorio. Sumnjam da će ovaj razgovor ponukati nekog da potraži koji Zografov strip, ali - i on je tako počeo sa Residentsima…Nema veze, samo nemojte reći da vas nismo upozorili.

Kako je biti Saša Rakezić, u Pančevu ?

Pa, zanimljiv je to osećaj, da da… Baš sam završio naslovnicu za prvi broj časopisa Sturgeon White Moss, koji uskoro treba da krene da izlazi u Londonu – kolekcija storija alternativnog stripa, uglavnom britanskih i američkih autora. Naslovnica se nalazi ovog momenta na mom crtaćem stolu. Osnovna inspiracija za crtež bile su škrabotine koje sam slučajno nažvrljao dok sam razmišljao o nečemu potpuno desetom, skoro automatski. Često tako crtkam nešto, recimo dok pričam telefonom, a tek kasnije to pogledam i obično počnem da se čudim, jer ne mogu da shvatim iz kog kutka u mozgu su ti crteži iskočili, i šta to uopšte znači… Premda je tačno i da me ne zanima baš previše kakvo je skriveno značenje tih crteža, ne verujem da se to može tako egzaktno izložiti, koga briga. Avgust 2002. godine u Pančevu nije mnogo različit od nekog drugog avgusta u ovom gradu, gde sve ostaje isto decenijama, i - iako uvek zanovetam, možda mi se to u nekom smislu i dopada… Mislim da je čamotinja, bar ako nije prekomerna, nešto što odgovara ljudskom biću više od dinamike megalopolisa. Čovek je zapanjujuće lenje stvorenje, kao što je slučaj i sa krupnim čovekolikim majmunima, koji većinu vremena provode tako što se zavale na neku granu i vrlo sporo mljackaju voćke, češkajući se po trbuhu. Svako nastojanje da se ljudsko biće izmeni uz pomoć nekog spoljnog stimulansa (recimo, uz pomoć napornog rada) ide na uštrb njegove stvarne prirode, i stvara frustraciju ili stres. U Pančevu žive neki od najlenjijih primeraka homo sapiensa koje možete da zateknete na ovoj planeti, i to stvarno deluje inspirativno na vašeg strip crtača.

Sve je počelo, naravno, fanzinom. "Kreten". Postoji li netko ili nešto što te ohrabrilo u odluci da se postaneš Aleksandar Zograf?

Da, ja sam još kao tinejdžer počeo da objavljujem fanzin Kreten, koji je spadao medju prvih nekoliko fanzina koji su pokrenuti u eks-Jugoslaviji. Fanzin sam distribuirao preko oglasa koji su bili objavljeni u zagrebačkom Poletu, koji je bio verovatno najbolji list koji je postojao u ovim predelima krajem sedamdesetih i na samom početku osamdesetih.
Mene je dobar broj ljudi poznavao po člancima koje sam u to vreme pisao za list Džuboks, a pseudonim Aleksandar Zograf je nastao sredinom osamdesetih, dok sam pisao za beogradski omladinski list NON, zato što sam želeo da objavim strip, a znao sam da će urednici da se bune ako bih u istom broju objavio i članak i strip, bilo bi to kao da sam uzurpirao novinu. Neko vreme čak ni mnogi ljudi koji su radili u listu nisu znali da su Saša Rakezić i Aleksandar Zograf ista ličnost, ali to nije dugo trajalo, razume se. Medjutim, u vreme kada je postalo jasno ko je zapravo Zograf, nikog više nije bilo briga da se buni.

Jesi li kada zažalio što si se rodio u Pančevu, a ne, recimo u Chicagu. Pitam zato što mi kompletna tvoja orijentacija naginje Americi. Osjećaš li se "europskim" ili "američkim" autorom?

Da, to je zanimljivo pitanje. Ja ponekad kažem da sam ja američki crtač, koji živi u Srbiji. Jer to čime se ja bavim je povezano sa jednom specifičnom formom američkog stripa, i većina mojih radova je prvo bila objavljena u Americi, pa tek onda u Evropi. Ja već godinama i pišem na engleskom. Medjutim, ja sam u Pančevu rodjen, mislim da ću ovde i umreti, i – iako imam puno prijatelja koji su Amerikanci, sasvim je jasno da postoje razlike medju nama, kulturološke i svake druge. Pored toga, evropska strip scena je tokom poslednjih godina postala znatno otvorenija za jedno novo vidjenje stripa, neopterećeno glavnotokovskom tradicijom. Tako da sada mnogi od mojih radova budu objavljeni prvo u Francuskoj, Italiji ili Španiji, a u budućnosti možda se i to promeni. Ali koga briga, svet se kreće ka jednom potpuno novom modelu življenja, kulture se prepliću na ponekad veoma bizaran način (ne zaboravite da su Srbija i SAD bile zemlje u neobjavljenom ratu, i da je moj grad, kao industrijski centar, bio česta meta veoma snažnih projektila. Sa svog prozora sam mogao da gledam krajnje apokaliptičke slike, s obzirom da živim blizu industrijske zone) . Ali mimo svega toga nikako mi nije žao što sam se rodio ovde, mislim da sam puno toga naučio kroz proces prevladavanja teškoća i prepreka svake vrste.

Da li koristiš Photoshop pri izradi svojih stripova, i koliko zapravo prihvaćaš Novo?(mislim i na muziku, i filmove)

Juče sam baš u starinarnici kupio nekoliko brojeva lista Poljoprivredne novine s početka tridesetih godina, zato što su bile objavljene karikature Ivana Šenšina, jednog od prvih strip crtača u nas. Ja sam inače veoma duboko udubljen u prošlost, volim da čitam recimo stripove s početka dvadesetog veka, ali isto tako me zanima sve što se ovog momenta dešava na strip sceni. Kad su kompjuteri u pitanju, osim za razmenu elektronske pošte, koristim ih odnedavno i pri kolorisanju crteža, mislim da je to vrlo praktično. Mislim da svaki medij može da bude upotrebljen na dobar način, slušam recimo neke grupe koje su gitarske, i neke koje su elektronske, i uopšte volim da stalno otkrivam nešto novo, drugačije, da uporedjujem i da tragam, sve su to zadovoljstva posebne boje i intenziteta. Raspoložen sam da pomognem svakom klincu koji mi donese svoj fanzin, ako mislim da tu ima nečeg. Onog momenta kad počnem da pričam o “dobrim starim vremenima” i tome slično, slobodno možete da me upucate.

Kako si zadovoljan reakcijom drugih na svoje stripove? Posebno me zanimaju reakcije ljudi sa područja ex-Yu.

Pa, mislim da ja nisam nešto posebno, postoje ljudi koji vole to što radim, i oni koji to ne vole… Da sam crtao stripove o slatkim malim zekama koji molećivo gledaju, verovatno bih bio obožavan od svih. Ovako, kao autor tih uvrnutih vizija koje se sapliću o balkansku realnost našeg vremena, verovatno sam izazvao nekog na povraćanje. Medjutim, ja sam – premda su me ponekad ljudi doživljavali kao nekog mračnjaka (valjda zbog nerazumevanja, ne znam), oduvek bio okružen prijateljima, i svuda sam ih sretao. Tokom poslednjih desetak godina sam imao sreće da provodim dosta vremena putujući, i prosto je začudjujuće kad shvatite koliko ima ljudi koji razmišlaju na sličan način, iako žive u različitim krajevima sveta… Ni ovdašnji prostori se po tome za mene ne razlikuju - često mi se javljaju ljudi iz Slovenije, Hrvatske ili Bosne, čak iako je ovo nekomercijalna vrsta stripa kojom se ja bavim, dakle za to saznate samo ako ste baš upućeni u alternativni strip, ili nekom slučajnošću… Ove godine sam recimo gostovao u Zavidovićima, malom gradu u Bosni, bilo je to veoma zanimljivo iskustvo. U Sloveniji sam veoma dugo prisutan, i osećam se tamo pre kao domaći, nego kao gostujući umetnik.
Moj stav je da su države izveštačeni i neprirodni koncepti, koji me ne interesuju previše, iako njima moram da se bavim, jer ne znam uvek kako da ih preskočim. Recimo, ja mogu da osećam da mi je neki Eskim veoma blizak ukoliko delimo nekakva slična interesovanja, dok su smarači, čak iako dele moje biološko poreklo, nešto od čega bežim glavom bez obzira. Ovo kažem možda i zato što sam stvarno bio u kontaktu sa jednim sjajnim Inuit (eskimskim) umetnikom, čije je ime Alootook Ipellie, ali to je druga priča.

Jedan prijatelj mi je rekao za "Okean" da mu je okej, "ali previše smrdi na Kusturicu", kao, patetično. Šta misliš o Kusturici i Bregoviću?

Ha ha! Pa, ako on kaže da je moj rad patetičan, to je ipak bolje od mog vlastitog mišljenja, jer smatram da su moji stripovi itekako besprizorni! Ja nisam gledao Kusturicine filmove (osim Arizona Dream, koji mi se nije dopao), ali verujem da je on u nekom svom fazonu OK, čak iako se naše poetike ( rekao bih prilično očigledno) ne poklapaju. Ja baš nisam ekspert na polju kinematografije, ali ako postoji nešto u ovoj oblasti što smatram bliskim onome čime se i sam bavim, onda je to crni talas, dakle filmovi reditelja kao Pavlović, Makavejev, Petrović. Koincidencijom ili ne, neki od najznačajnijih filmova crnog talasa, kao što su Kad budem mrtav i beo, ili Petrovićevi filmovi, su usnimljeni na lokacijama u Pančevu i okolini, kao i nešto kasnije nastali filmovi koje takodje volim, kao Maratonci trče počasni krug, itd. Mislim da je ovaj grad u isto vreme mračan ali i da zrači nekakavim humorom, i to je kombinacija koja meni lično prija.

Koliko je Aleksandar Zograf zapravo Saša Rakezić?

To je dobro pitanje! I sam sam razmišljao o tome. Recimo da je Aleksandar Zograf uglavnom Saša Rakezić.

Zanimljiv projekat je "Kuhinja". Kako stoje stvari s tim?

Ja sam započeo strip radionicu u prostoru vlastite kuhinje, i tako je nastala Kuhinja, koja se piše sa velikim prvim slovom. Svake subote tu se neko vreme okupljala ekipa strip crtača iz Pančeva i iz okoline (uključujući i Beograd), i mi smo crtali stripove, diskutovali, ja sam obično govorio o istorijatu ovog medija, ili o nekom autoru, i slično. Ideja je bila da se kreira nekakva scena niodčega, i bez ikakvog novca. Mi smo kasnije prestali da se sastajemo u mom stanu, ali je ostao fanzin Kuhinja, i razna dešavanja koja smo pokrenuli – promocije, izložbe, koncerti, šta sve ne. Ja sam sve to pokrenuo i koordinirao, ali ideja je bila da se ideje u Kuhinji prenose putem saradnje, a ne putem tutorstva nekakvog autoriteta. Zato sam odmah na početku predložio da svako nacrta tablu stripa na temu “kako ubiti Aleksandra Zografa”, kako bi se unapred oprostili od “lidera”, i moram da priznam da je bilo zaista maštovitih rešenja.

Koliko zapravo imaš stripova. Objavljen je "Jamming With A.Z.", jel to drugi album, koja je priča o njemu?

Ne znam kako više da brojim, ja sam objavio više knjiga stripova (u Americi, Engleskoj, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj , Španiji, Srbiji itd.) i sva se ta izdanja razlikuju od zemlje do zemlje. Različiti formati, mnoge od kolekcija kraćih priča su takodje drukčije, razlikuju se predgovori i naslovnice…
Jamming with Aleksandar Zograf je u svakom slučaju moje prvo samostalno izdanja na knjiškom formatu, jer sam do sada uglavnom objavljivao serije knjižica kakve se u Americi nazivaju mini comics (Alas!Comics, a zatim i Hypnagogic Review). Jamming je zbirka stripova koji su tokom poslednjih pet ili šest godina nastali iz moje saradnje sa strip autorima iz različitih zemalja – Robert Crumb, Peter Blegvad, Thierry Guitard, Wostok, Bob Kathman, Jim Woodring, i drugi. Svaka priča u knjizi je nastala iz potpuno drukčijeg tipa saradnje, tako da je to eksperiment u kojem sam zaista uživao. Ja nemam novca ni nerava da to distribuiram preko zvaničnih kanala, već knjige prodajem na izložbama, festivalima, preko pošte i direktno preko knjižara na različitim tačkama u svetu, Regard Moderne u Parizu, Beopolis u Beogradu i Sottomondo u Trevisu su samo neki od primera, i tako…

Priča o slanju poštom svojih radova u Ameriku ti je, vjerujem, dosadila. Pa neću o tome. Koji je danas tvoj savjet nekom klincu iz, recimo Kikinde ili Županje, a koji crta stripove i prikopčan je na Internet?

Moj savet je da ništa ne čekaju, već da odmah krenu da nude svoje radove onima koji bi to mogli i da objave, a drugi savet je da ništa i ne očekuju, jer je bavljenje stripom nešto što ne donosi puno materijalne koristi, a mnogo toga se ponekad dešava sporije nego što je jedan mlad i senzibilan autor u stanju da podnese. Dakle, opustite se i crtajte, dragi moji klinci iz Kikinde i Županje, i ako se pažljivo osvrnete shvatićete kako je zapravo uzbudljiv duhovni prostor tog gradića u kojem živite, jer svuda gde su ljudi, tu ima pregršt nenapisanih antičkih drama i neodoljivih komedija…
Kad smo već kod Kikinde, baš sam gledao prilog na TV B92, o nekom Nemcu koji je trenutno zaposlen u konsalting firmi u tom gradu. On je nedavno priredio koncert Elvis imitacija, i to je bilo sjajno, iako čovek očigledno ne zna da peva. Obukao se u neki smešno elvisovski kostim, zavijao je kako to samo “the king” zna da zavija, a u publici je bilo gomila nekih klinaca, koji su skakali i radovali se. Okolo su bile nekakve babe, koje su valjda čuvale decu, i svi su bili srećni – deci uopšte nije bilo bitno što je pevanje falš, babe su bile zadovoljne zato što su deca istresla suvišnu energiju pa će posle da budu mirna, a Nemac je za trenutak doživeo iste takve ovacije kao nekada sam Elvis. Naravno da niko od njih nije bio toliko lud da sve to shvati previše ozbiljno, i ja bez svake šale mislim da je to bilo izvanredno, mislim da je njihovo osećanje bilo – mi živimo u Kikindi a ne u Njujorku, pa šta? I: ja nisam Elvis, ali ipak mogu da se zabavljam.

Planovi…

Svakako planiram da ovog leta kupim još nekoliko lubenica, jer su veoma dobro rodile. Radim na konstrukciji svog web site-a, ali i na novom strip albumu kojeg će objaviti beogradski SKC. U septembru bi trebalo da budem gost u Ravenni, gde će takodje biti prisutan buljuk italijanskih prijatelja i strip crtača, kao i Danijel Žeželj, kojeg sam nekoliko puta sretao na festivalima u Italiji. Za dalje, videćemo…

Touni