Aktualno film inmediasres Kritike POP COOLTURA

Manana i Manana: Scary Mother & My Happy Family – položaj žene u patrijarhalnom društvu

Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala prošlo je u znaku Gruzije. Osim naslova Hostages smeštenog u sovjetsko doba, druga dva igrana filma, Scary Mother koji je u Sarajevo došao nakon svetske premijere u Locarnu neke dve sedmice ranije i tu odneo glavnu nagradu, Srce Sarajeva, te My Happy Family koji je na festival došao nakon izuzetno duge turneje još od Sundancea i Berlina savremene su priče koje tretiraju jednu te istu temu (položaj žene u još uvek patrijarhalnom društvu) i čiji su likovi dve iznimne pedesetogodišnje žene imena Manana.

Prva, ona naslovna strašna majka u dugometražnom prvencu Ane Urushadze, često dobija “komplimente” na osnovu svog izgleda i držanja, te da se malo sredi jer je ipak žensko, te da nađe neke normalne prijateljice, te da je njena dužnost brinuti se o familiji. To nju, naravno, iznimno nervira jer se ona, po svom mišljenju, bavi nečim važnim, odnosno pisanjem svog romana. U njemu ona meša fikciju sa stvarnim životom, tok svesti sa vrlo čudnim i nesvakidašnjim idejama, te sebe zamišlja, odnosno plaši se da ne postane kao Manananggal, filipinska žena-demon koja se hrani krvlju trudnica i nerođene dece.

Muž Anri (Dimitri Tatishvili) se u početku pravi da je podržava u njenom pisanju, ali tek kad po prvi put čuje o čemu se tu zapravo radi, maske počinju da padaju. Manana (Nato Murvanidze) će biti prinuđena na radikalan korak – odlazak od doma u skoro distopijski propaloj socijalističkoj zgradi i preseliti se kod svog jedinog prijatelja, fana i pomagača Nukrija (Ramaz Ioseliani), vlasnika obližnje knjižare u kojoj joj on uređuje sobu za nesmetani život i rad, što će Anriju još teže pasti. Dodatni problem je to što Mananino pisanje takođe ne dolazi na topao prijem kod profesionalnih literarnih i izdavačkih krugova, dobija etikete morbidnog i pornografskog, te u tom smislu potpuno nepriličnog jednoj ženi.

Mananino psihičko stanje produkt je porodične patologije i to ne samo iz njenog udatog života, već i iz njene matične kuće. Objašnjenje te patologije u dugom razgovoru sa ocem i ujedno lektorom (koji nije baš najsvesniji čiji rukopis čita), igra ga Avtandil Makharadze, najslabiji je deo filma i zapravo kvari konačni utisak o njemu svojom banalnom psihoanalizom u kojem se makar deo krivice u konačnici svaljuje na žrtvu nesposobnu da se izbori sa svojim nedaćama. Do tada film profitira na svom sporom ritmu, izvrsnoj glumi, veoma gustoj i jezivoj atmosferi u kojoj se stvarnost prepliće sa fikcijom, kao i na distopijskom pejzažu koji beznadežnost atmosfere još dodatno pojačava. Borba protiv patrijarhata je mučna i čini se unapred osuđenom na neuspeh. (7/10)

Druga Manana (Ia Shugliashvili), ona čija je porodica “srećna”, ima malo drugačiji set problema. Na njoj nisu prisutni vidljivi znaci traume iz kuće, detinjstva i mladosti. Njen osnovni problem je komično prepuna kuća, odnosno stan koji deli sa svojim roditeljima, ocem Otarom (Goven Cheishvili), starcem večito obučenim u narodnu nošnju koji je opsednut svojom smrtnošću, dominantnom i zajedljivom majkom Lamarom (Berta Khapava), tunjavim mužem Sosom (Merab Ninidze) i sa dvoje odrasle dece od kojih sin ne silazi sa kompjutera, a kćerka je u stan dovela i svog muža. Manana se nalazi na dnu kućnog lanca ishrane, nema pravo na svoje mišljenje već mora slušati majku, poštovati tradiciju i bojati se sramote. Ona pritom nije neobrazovana i lenja žena, već vrlo inteligentna i sposobna nastavnica književnosti i sve što želi je pravo na svoj život.

Ostvariće ga tako što će sama iznajmiti stan (navodno u lošoj četvrti), tamo se preseliti nakon proslave svog rođendana koju su bez njenog znanja i odobrenja organizirali drugi ukućani na čelu sa mužem, te početi da živi sama na zaprepašćenje i osudu ostalih ukućana, ali i mlađeg brata Reza (Dimitri Oragvelidze) koji će nastaviti da se meša u njen život sa pozicije patrijarhalne moći.

Nasilje u filmu ostaje isključivo na verbalnom nivou, ali varira od buke i besa do pasivno-agresivnih igrica. Manana će sav taj pritisak izdržati uverena u ispravnost svoje odluke čak i posle otkrića koje bi nekom slabijem filmskom liku (ili stvarnoj osobi, svejedno) promenilo život iz korena. Ona svoje bivše ukućane i dalje voli, pa na nju ne deluju emocionalne ucene i apsolutno razume njihovu tendenciju da se po svaku cenu drže zajedno, šta god to značilo. Iz zapadnjačke perspektive će se učiniti čudnim što njen muž ostaje sa njenim roditeljima pod istim krovom i na istoj strani, ali njoj ni taj nedostatak lojalnosti neće smetati.

Jedna od glavnih teza koju autorski dvojac Nana Ekvitmishvili i Simon Gross, internacionalno poznat po svom prethodnom filmu i tadašnjem pobedniku ZFF-a In Bloom, postavljaju je paradoks u kojem patrijarhalnu tradiciju najgorljivije brane upravo njene primarne žrtve – žene. Toga se, uz dozu začudnosti i tripa u svom prvencu Ne gledaj mi u pijat dohvatila i Hana Jušić. Ovde je postupak drugačiji, raspoloženje prijatnije, a fokus je na porodičnoj histeriji koja je u svojoj apsurdnosti čak smešna, a ponekad i izuzetno topla (uglavnom zahvaljujući Mananinoj osobnosti), a da nije ništa manje strašna u svojim implikacijama. Za razliku od Ane Urushadze koja u Scary Mother ne vidi izlaz, Nana i Simon (koji se i inače potpisuju svojim imenima, a ne prezimenima) u My Happy Family nude opciju: upornost, ali i zezanje i ljudskost, a najviše iskrenost u borbi za ličnu slobodu. (9/10)

Marko Stojiljković

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame