Aktualno film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz

Hounds Of Love (B. Young) – napetost, mučenje i ubijanje među “običnim” ljudima

Nazovimo to našom morbidnom opsesijom, ali mi fakat nemamo nikakvih problema da svakodnevno konzumiramo nasilje bilo koje vrste, samo dok smo na zdravoj distanci. Ne zasipaju nas mediji takvim sadržajem apsolutno bez razloga, već im to izričito tražimo. Ratove, ubistva, nasilne proteste, terorističke napade, školske tuče, pljačke, jurnjave po autocesti, daj šta daš. Zato valjda postoje i ti silni “true crime” kanali na televiziji i zato je ekranizovana fikcija, filmska kako i televizijska, fokusirana na vojsku, policajce, kriminalce, leteće super-junake koji se bore protiv letećih super-zlikovaca dok se u nekom drugom filmu uloge ne zamene.

Vrhunac tog nasilja sa ekrana su “moralno upitni sadržaji” koje svejedno gledamo iako, naravno, ne opravdavamo. Filmovi o serijskim ubicama su primer za to, čak bi bili idealan da nisu izašli iz mode. Mehanika je jasna, tip koji je imao teško detinjstvo otima, muči i ubija (najčešće) žene, pritom igrajući nekakvu igru intelekta sa policijom koja ga juri i na koncu hvata, ali ne pre nego li je ovaj belac u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama već prolio dovoljno nevine krvi. To sve znamo i svejedno gledamo. Kao, uostalom, još jedan žanr koji je već iscrpljen, ali se čini da se vraća u modu, u svom efektu šoka i okupiranja pažnje još manje suptilan od “serial killer flicka”. Taj žanr se prikladno zove “torture porn”, dakle imenom koje objašnjava mehanizme kako nas “hvata”.

Čemu ovaj poduži uvod, još za film koji realno ima sasvim malo veze sa svim navedenim. Razlog je jednostavan, australski psihološki triler sa elementima socijalne drame i izletima u vode atmosferičnog horora Hounds of Love je na vrlo sličan način neprijatan kao dva navedena žanra i zapravo je teško naći uverljivo objašnjenje zašto bismo ga pod bilo kojim okolnostima gledali. Tema sredovečnog bračnog para sa margine društva koji otima devojčice i devojke na kojima se fizički i seksualno iživljava, pa ih ubija i metodično zakopava u šumi, nije naročito ugodna, bilo da je reč o fikciji, stvarnom zločinu ili sivoj zoni reimaginacije i kompozita negde između ta dva pola.

Međutim, Hounds of Love je film koji nas hvata i ne pušta, ma koliko to što vidimo nama bilo poznato iz različitih izvora. Jedan od razloga za to je atmosferičnost već od samog početka, od uvodnog voajerskog kadra kamere u pokretu preko igrališta za odbojku gde se tinejdžerke zabavljaju. Osećaj koji se stvara je zagušujući, vruć i lepljiv kao bilo koje godišnje doba u Australiji, a šljakersko-klošarska predgrađa Pertha i vreme radnje, sredina prema kraju 80-ih sa svom tom eksplozijom kiča, nikako ne doprinose relaksaciji. Ograde su možda pofarbane u belo, susedi se možda pozdravljaju na cesti, ali niko ne zna šta se skriva iza zatvorenih vrata niti kome pripadaju krici koji se čuju usled slabe izolacije.

Drugi razlog za tu magnetičnost možemo naći u umetničkoj viziji i zanatskom umeću autora debitanta u dugometražnom formatu Bena Younga. Osim što fino balansira između stvarnih slučajeva koji su potresli Australiju i umetničke slobode, Young ima sjajno oko i uho za detalj, što se vidi po scenografiji, kostimu, rekvizitima (koji svi deluju svakodnevno rabljeno, čak i obrabljeno) i izboru pesama koje se tu i tamo čuju umesto retro-elektronskog pulsirajućeg soundtracka. Takođe, Younga valja pohvaliti i za nesvakidašnje, prilično životne i detaljne likove (koji pritom ne otkrivaju svoje karte prerano), odbijanje da krivce i žrtve vidi isključivo u tim ulogama, a ne u nekom širem socijalnom i psihološkom kontekstu, te za upravljanje pričom i njenim ritmom i dinamikom u dodatno mučnom sporom tempu.

Konačno, valja reći koju i o glumcima. Mlada Ashleigh Cummings sjajno kanalizira prvo svu aroganciju i bunt svoje tinejdžerke Vicky, potpuno normalne pojave za njenu dob, pa zatim strah jednom kada shvati da se našla u nemogućoj situaciji, a na koncu snalažljivost u emocionalnoj manipulaciji kao jedinom mogućem mehanizmu da se izvuče iz nje, kao i volju za preživljavanjem. Takođe, otmičari, bračni par Evelyn i John White (igraju ih Emma Booth i Stephen Curry) nisu monolitni u svojoj naravi i u svojim zločinačkim poduhvatima, ma koliko rana montažna sekvenca govorila tome u prilog. Oni jesu uigran tim u nekim od situacija, ali njihov odnos je daleko od idiličnog, jer oboje, suprotno predstavama o serijskim ubicama kao osobama izuzetne inteligencije i apsolutno nikakve empatije, imaju svaki svoje probleme. Evelyn tako pati za svojom oduzetom decom, a John je u realnom svetu, van svog psihopatskog hobija, sasvim nemoćan. Takođe, on je dominantan partner u tom odnosu, ali pitanje je dana kada će ona shvatiti da u toj pogodbi ona nije dobila ništa osim možda “krova nad glavom i hrane na stolu”, kako sama kaže, a za šta mora trpeti posebno emocionalno zlostavljanje.

Je li Hounds of Love najsnažniji psihološki triler koji ćete ikada pogledati? Ne znam. Najoriginalniji nije svakako. Ni najneprijatniji, ni najšokantniji. Možda je najljudskiji. Svakako je dobro osmišljen i urađen. Ali ne odgovara, čak i ne pokušava odgovoriti na ono pitanje zašto smo uvek spremni da pogledamo ljudsku patnju, pa ma kako dozirana ona bilo. Preporuka svakako, za one sa jačim stomakom. (Marko Stojiljković)

8/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame