Aktualno Festivali film inmediasres Kritike mediji POP COOLTURA showbiz

Europska premijera: Les Affames (R. Aubert) – zombie apokalipsa u svojoj datosti

Verovatno ćete pomisliti kako je svetu falio baš još jedan film sa zombijima. Nije bitno sad jesu li ti mozgojedci spori ili brzi, deo neke velike zavere ili proizvod nekakvog propalog eksperimenta, jesu li metafora za konzumerizam, stanje duha ljudske vrste u modernim vremenima ili su čista rokačina i zabava bez ikakvih ambicija za socijalni ili ini angažman. I bićete u pravu posebno u svetu u kojem je sinonim za zombije serija The Walking Dead u nebrojeno sezona jer sw cela ta zombie-priča suštinski nije makla dalje od početka, odnosno od Romera, a sve intervencije u tom smislu su bile kozmetičke prirode. A zašto i bi ako je postavljena na solidnim temeljima, a to što se stalno nešto petlja i što pretnja zasićenjem stalno visi u vazduhu je već drugi problem filozofske prirode.

Pa opet, pozitivno iznenađenje nam dolazi iz Kanade i to njene frankofone provincije Quebec. Zove se Les affamés, prevodi se kao Gladni i na našem kontinentu je upravo imao premijeru na Sitges festivalu posvećenom žanrovskim ostvarenjima, nakon svetske premijere u Torontu, gde je i dobio nagradu kao najbolji kanadski film, i uspešnog gostovanja na Fantastic Festu u Austinu. Reč je o filmu koji neće “izmisliti topulu vodu” kada je reč o žanru, niti ga okrenuti naopačke, već će “samo” ponuditi jedan mogući način za njegovu obradu, pomalo kompromisno postavljen između egzistencijalistički-meditativne indie drame i klasične horor krljačine.

Već sam uvod u film, onako odmeren, bez instantnog sprinta i hvatanja za gušu, upozorava nas da ovo nije još jedan klonirani film. On nas upoznaje sa određenom količinom likova od kojih će neki potrajati malo duže, neki malo kraće, a da mi zapravo i ne možemo pretpostaviti kome je namenjena kakva sudbina. Drugari se zezaju uz pivo i pričaju bajate viceve kao da su na pecanju ili u lovu (što i jesu, samo je meta malo drugačija), mama mačetom ubija napast i odvozi se dalje, stariji gospodin objašnjava momčiću zašto je morao zatući svoju ženu. Okolnosti su apokaliptične, mesto radnje je ruralna zabit.

Priča dalje ide svojim tokom, jedan od drugara (Marc-André Grondin nekima poznat iz Velléeovog hita C.R.A.Z.Y), i to onaj koji deluje smotanije, ostaje bez svog kompanjona i u lovačkoj kolibi nalazi privezanu ženu (Monia Chokri iz Dolanovih filmova Heartbeat i Laurence Anyways) koja kaže da je ugriz na njenom telu delo psa, a ne monstruma i on odluči da joj veruje i da je uzme sa sobom. Njih dvoje će usput pokupiti i devojčicu i uputiti se prema farmi koju drže dve hrabre i stamene starije žene. Na farmi će ih već dočekati ona fina mama sa mačetom. Stariji gospodin i momčić će im se već putem pridružiti. Kako to obično biva, svi oni idu negde, možda je u gradu sigurnije, možda se treba probiti do nekog bunkera, a monstrumi su svuda oko njih, sa svojim čudnim navikama poput zurenja u piramidalne konstrukcije koje sami rade od nameštaja i kućnog otpada, neprijatnim, furioznim kricima i ubojitim namerama.

Osim odmerenog tempa i meditativnog tona, Les affamés zaslužuje pohvalu i zbog svoje genijalne ekonomičnosti, ne samo u smislu produkcije, premda je jeza jezivija, a akcija učinkovitija kada je dozirana, čega se ovde autor Robin Aubert drži, nego ponajviše u smislu scenarija. Naime, niti u jednom trenutku se ne otvaraju suvišna pitanja poput uzroka apokalipse i sudbine ostatka sveta jer bi odgovor na njih otvorio još kup novih pitanja, apokalipsa je naprosto tu, sredstva starog sveta su potrošena ili su na izmaku, celo stanje traje dovoljno dugo da je inicijalni šok prošao i da su se preživeli navikli na novi način života. Sa druge strane, zamislite samo kakvo odrastanje imaju ta deca i kakav život će, ako prežive, što nije posve izvesno, imati ti relativno mladi ljudi. Aubert je čak dovoljno samouveren da u takvoj situaciji razbija monotoniju sa “running joke” forom koja mu uspeva i čiji je “payoff” krvavo smešan.

Naravno, nije ovo film koji po svaku cenu beži od klišea, što je takođe za pohvalu, niti je revolucionarno originalan na svoju štetu. Naravno da zombiji ne postoje samo kao pretnja nego će i u nekom trenutku preći na delo. Naravno da će se brojčano stanje družine smanjivati. Naravno da će obračun biti ostavljen za kraj. I naravno da bi sve to moglo biti još kraće, još napetije, još jezivije ili još životnije i dublje. Ali i ovako je daleko iznad proseka, a Robin Aubert, glumac i reditelj prisutan i na žanrovskoj i na indie sceni, postaje jedan od autora čiji dalji rad treba pozorno pratiti. (Marko Stojiljković)

7/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame