Aktualno film Kritike POP COOLTURA Zabava

What Happened To Monday (T. Wirkola): Kamo je nastao potencijal?

Iz nekog razloga, hrvatski su distributeri odabrali da na repertoar puste What Happened to Monday, a ne neki drugi Netflixov film namenjen festivalima i video-distribuciji. Možemo sada raspravljati o tektonskoj promeni koju rade internetske platforme, o pirateriji koja takvu vrstu izdanja sledi u stopu, pa i o brojnosti i kvalitetu Netflixovih i Amazonovih filmova (koji će od naredne godine biti proterani iz Cannesa za početak, a onda verovatno i sa ostalih festivala od formata), ali meni je na ovom mestu zanimljivija distributerska logika da ovaj naslov otkupi i pusti (rizicima od piraterije unatoč), a druge, možda kvalitetnije i zvučnije, u potpunosti zanemari. Možda je tu reč o nečemu tako uobičajenom, onoj zastareloj percepciji žanrovskog filma kao automatski hitičnog kod publike. 

Bilo kako bilo, What Happened to Monday, radnog naslova Seven Sisters i hrvatskog nadahnutog, ali besmislenog prevoda Tajna broja sedam, nije naročito dobar film. Naprotiv, reč je o jednom od onih generičkih distopijskih SF filmova snimljenih sa relativno zvučnim, premda pomalo ispranim glumačkim imenima i rediteljem koji ima nekoliko lokalnih hitova i nada se ulasku na globalnu pozornicu. Takvi filmovi su obično koprodukcije sa nategnutim budžetom, ovde su u igri britanski, francuski i belgijski novci, a rumunske lokacije koje se nevešto izdaju za američke i velegradske, i odlazak na Netflix ili Amazon im je pun pogodak jer je reč zapravo o filmu čiji bi realni domet u neka ranija vremena bio video i beskonačna rotacija na kablovskoj, a možda čak i zemaljskoj televiziji.

Nakon uvoda sa “vestima” koji nam “elegantno” objašnjavaju kosmologiju trpajući milion informacija u pet minuta materijala, film uskače u nekakav Children of Men svet tmurnih boja i tmurnih raspoloženja. Naravno, distopijska budućnost nije vesela, Zemlja je prenaseljena, hrane je nedovoljno, pa se poseže za hibridima koji kao posledicu imaju defektnu decu i veliki broj višestrukih rođenja, što vlasti oličene u Nicolette Cayman (Glenn Close u lošoj imitaciji Margaret Thatcher) koriste da uvedu politiku jednog deteta po familiji, dok bi ostala deca išla na krionizaciju do bolje budućnosti. Narkomanka Karen Settman rađa sedmorke i umire na porođaju, a njih, ilegalno, preuzima njen otac (Willem Dafoe), naziva po danima u sedmici, krije od sveta i odgaja sa jednim identitetom – njihove pokojne majke – tako da svaka curica ima svoj dan kada izlazi iz stana u svet uz obavezu da sve što doživi mora podeliti sa sestrama.

Trideset godina kasnije sve sedmorke su preživele i odrasle u različite verzije devojke sa tetovažom zmaja, Noomi Rapace, držeći se dedinih pravila. Karen Settman radi u banci i čeka je unapređenje, ali nisu sve sestre jednako zadovoljne svojim životom u polu-ilegali. Naprosto, ma koliko identično izgledale u osnovnim crtama, nisu u pitanju iste osobe sa istovetnim preferencijama. Međutim, jednog dana sestra Ponedeljak nestaje, odnosno ne dolazi doma na dnevni sastanak i razmenu informacija, a dan kasnije ostale kreću da je pronađu. Zna se samo da je unapređenje na stolu, da joj je kolega pretio, da lokalni policajac za kontrolu dece (Marwan Kenzari) prema njoj gaj simpatije, te da je izgledna opasnost da su sestre otkrivene od strane nadležnog tela za sprovođenje politike jednog deteta. Stvari postaju još ozbiljnije kad nestane i Utorak.

Osnovna ideja i nije toliko slaba i u najboljem slučaju se može upravo na ispitivanje sličnosti i razlika među fizički identičnim sestrama, što bi retko versatilnoj, a svejedno prepoznatljivoj glumici Noomi Rapace poslužilo kao pokazna vežba iz glumačkog umeća. Problem je, međutim, u tome što takvo nešto scenaristi Max Botkin i Kerry Williamson nemaju ni u primisli, kao ni reditelj Tommy Wirkola (Dead Snow i nastavak mu). Talenat Noomi Rapace je u ovom slučaju sveden na akcijanje i akcentuaciju pojedinih osobine (jedne do dve) po kojima se sestre razlikuju, što njih kao likove u suštini čini potrošnima.

Wirkola i društvo, međutim, dva sata filma koriste za akciju i jurnjavu koja je režirana korektno, iako nije impozantna i zapravo ne predstavlja novinu u ovakvim filmovima. Priča tu onda dođe kao vezivno tkivo, pa i povremeni prekidi u logici iste nisu toliko bitni. Najgore od svega je što Wirkola tu ne može iskoristiti svoj talenat za parodiju i komediju, odnosno opustiti se, nego se pravi ozbiljan i zbog toga postaje i ostaje dosadan. Uostalom, izbor legendarne Cruelle De Vil Glenn Close za zlicu čije prezime asocira i na reptilsku pojavu i na korupciju ima potencijala da predstavlja nešto, da film postavi u neki novi kontekst.

Ali, What Happened to Monday, lažan kao New York ili Chicago izgrađen CGI-jem preko bukureštanskih ulica, suviše je mali i običan film da bi se izlagao ikakvom riziku. Zabavno je gledati Noomi Rapace i u svojoj simplificiranosti film je pratljiv čak i sa pola mozga, ali to je otprilike sve što se iz ovog naslova može izvući. (Marko Stojiljković)

4/10

 

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame