Aktualno film Kritike POP COOLTURA showbiz Zabava

Meyerowitz Stories (New And Selected) – Stiller i Sandler kao braća rivali u disfunkcionalnoj familiji

Znam da kasnim već mesecima i da je bezobrazno da podvaljujem film sa Netflixa, ali kombinacija seoskog života, pokvarenog vozila, zimskog vremena i post-praznične depresije čine svoje – iz objektivnih razloga bejah sprečen da blagoizvolim pogledati nešto sa repertoara i o tome napisati koju. Film koji nudim u zamenu se nije našao na repertoarima hrvatskih kina iako uopće ne bi bilo slabo da ga je neko tu uvrstio pošto je pomanjkanje američkih neovisnih naslova koji se ne pominju u kontekstu nagrada. The Meyerowitz Stories (New and Selected) bi svakako mogle privući entuzijaste s obzirom da njihov scenarist i reditelj Noah Baumbach nije ni u kojem slučaju anonimus, da se film nadovezuje na dugačak niz američke visoke i popularne kulture, od J.D. Salingera preko Woodija Allena do Wesa Andersona i Alexa Rossa Perryja, da nudi nešto što nije ograničeno na kulturni prostor Amerike i New Yorka – disfunkcionalnu familiju, te da je ta tema ujedno i smešna i tužna naročito kada se u podtekstu toga nađe da komičari Adam Sandler i Ben Stiller igraju braću-rivale.

Počnimo onda od reditelja: Noah Baumbach je jedno od najvećih imena mumblecore pokreta, umetničkog izraza koji sa vrlo ograničenim sredstvima pokušava da podražava život kakav on jeste, te je u ranijoj fazi svoje karijere svetu otkrio Gretu Gerwig koja mu je bila muza u filmovima, a i sama se nedavno dala u autorske vode režirajući hvaljeni Lady Bird. Baumbach je u ranijoj fazi karijere pokupio nominaciju za Oscara za originalni scenario za film The Squid and the Whale (2005), ali se čini da je kao autor prerastao okvire pokreta – poslednji njegov film kojem se može nakačiti etiketa “mumblecore” je Frances Ha (2012). Od While We Were Young (2014) u kojem je Benu Stilleru dao ulogu više dramsku nego komičnu nadalje, Baumbach je (kao i Alex Ross Perry) nešto kao “vintage” Woody Allen iz svoje newyorške faze prilagođen novom vremenu, Wes Anderson je tu više prisutan u tragovima oneobičenja.

Sad, radnja filma: naslovna familija (naslov je očita asocijacija na Salingera i time diktira celokupni ton filma) nikako ne može da se složi oko nekih stvari, a kako “patrijarha” Harolda (Dustin Hoffman, sjajan) pritiskaju godine, računi i celoživotni neuspesi i polu-uspesi (on je umetnik, ali ni izbliza dovoljno slavan i bogat koliko misli da bi morao biti), prodaja njegove kuće u New Yorku je pitanje dana. Tu priču podržava njegova najnovija gospođa, četvrta po redu, vesela casual alkoholičarka u hippie-điru Maureen (Emma Thompson, nedovoljno iskorištena), a forsira mlađi sin Matthew (Stiller), naizgled uspešni finansijski menadžer sa adresom u Los Angelesu. Tome se vokalno protivi stariji sin, serijski gubitnik Danny (Sandler) kojem se “smeši” sudbina beskućnika naročito pošto je svoju talentiranu kći Elizu (Grace van Patten, otkriće filma) kao muška domaćica otpratio na studije, a potiho i jedina Haroldova kćerka Jean (Elizabeth Marvel), skoro neprimetna, tužna, enigmatična žena.

Jasno je da je to samo povod, a da su uzrovi dublje pohranjeni. Prosto, iz svakog zajedničkog susreta izbija pasivna, verbalna i otvorena agresija, niko od članova familije ne oseća da dobija validaciju pre svega od Harolda koji još uvek ganja neka stara rivalstva sa kolegama iz prošlosti (Judd Hirsch briljira kao njegov uspešniji kolega, a Candice Bergen ima pamtljivu epizodu kao njegova bivša žena) i svi su sjebani samo na različite načine. Neki mu zameraju odsustvo, neki prisustvo, neki reakciju, neki nedostatak iste, ali možemo sa sigurnošću tvrditi da je Harold prilično tipičan primerak svoje generacije (tzv. baby boomers) i svog socijalnog statusa, a breme odrastanja s njim ili bez njega njegova deca moraju nositi sama.

Baumbach nalazi pravi balans između dramskog i komičnog tona u svom filmu koji deluje i arhetipski poznato i nepatvoreno i inteligentno. Što je najčudnije od svega, Stiller i Sandler ne samo da sjajno ispunjavaju svoje uloge i zezalicu da su oni braća od različitih majki (obojica su karijeru izgradili na ćoravim komedijama, ali čini se da je Stiller ranije počeo da pazi na casting i da se okrenuo zanimljivijem materijalu dok je Sandler znao da ode i “full retard” u ponekim ulogama), nego funkcioniraju u oba ključa, naročito u dramskom. Njihovo rivalstvo nije karikaturalno i parodično, ponekad je smešno na onaj tužni način, ali je odnos između braće kompleksan i oni to uspevaju da odigraju sa prilično funkcionalnom hemijom. Ponekim zaostalim manirizmima unatoč (Stillerove verbalne dijareje i Sandlerova rutina fizičkog oblačenja i lagani fizički hendikep koji se očekuje da odigra), njih dvojica nose ceo film u zajedničkim scenama.

Uz njih se za prostor izborio jedino Dustin Hoffman. Ostali nisu imali ni prostora ni materijala za to, pa su odigrali manje ili više koloritne epizode. Hoffman je zbog svojih godina u poslednje vreme osuđen na gerijatrijske komedije koje su često generične i patetične. Njegov Harold nije ni generički ni patetičan lik, naprotiv, reč je o vrlo dobro poznatom tipu sebičnog i samoživog starca koji misli da mu nešto, bilo šta pripada samo po sebi. Takođe, to je i potvrda da Hoffman, makar kao glumac, nije još za staro gvožđe.

Suštinski, jedini problem sa filmom su njegova literarna paradigma (viđena u podeli na poglavlja nejednakih dužina), ne baš dramaturški utemeljeni oštri rezovi između scena na vrlo neočekivanim mestima i trajanje koje je isto tako stvar slobodne procene – bilo je prostora da se film završi i ranije, na oko 90 minuta, kao i da traje još sat vremena i možda razvije još poneki lik (epizoda Adama Drivera kao zvezde čije se bogatstvo topi usled rastrošnog životnog stila svakako ima potencijala). Ali reč je o jednom izvrsnom ostvarenju koje zapravo i ne traži veliki ekran da bi pružilo užitak. (Marko Stojiljković)

8/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame