Aktualno Festivali film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz Zabava

Ekskluzivno iz Berlina: Transit (C. Petzold) – zabune identiteta u Drugom svjetskom ratu

Moram priznati da sam imao lagani strah od novog filma Christiana Petzolda (Barbara, Phoenix) i transfera priče koja deluje kao skrojena za kontekst Drugog svetskog rata u savremeno doba ili distopijsku blisku budućnost. Delovao mi je takav postupak kao nategnuta i korenito pogrešna paralela jer svaki rat, pa i onaj svetski, izbija u vrlo određenom kontekstu, pa je tako svet za sebe, a nisam ni ljubitelj ubiranja lakih političkih poena logičkim proizvoljnostima. Petzold mi je i inače drag kao autor u stanju da u očekivanim situacijama povuče neočekivane poteze i sa većim interesom za likove – ljude u procesu nego za sam istorijski proces.

Moje sumnje po tom pitanju su nestale odmah čim je film počeo, urgentno i u centru zbivanja, u Parizu na početku nacističke okupacije, ali u svetu koji izgleda kao današnji. Georg (Franz Rogowski poznat po ulogama u filmovima Victoria i Happy End) je dovoljno oportun da prihvati kurirski “poslić” dostave dva pisma poznatom piscu, što pokreće lančanu reakciju koja će ga dovesti do Marseillesa kao mesta za beg i sa vizom za
Meksiko u džepu kad preuzme njegov identitet. U gradu je i piščeva žena (Paula Beer iz  Ozonovog Franza) koja ga je napustila, ali želi da mu se vrati, te njen novi ljubavnik, doktor, takođe sa vizom za Meksiko. Bežanje ili ostajanje iz osećaja časti ili ljubavi tako postaje tema u ovom trouglu, odnosno četvorouglu likova ako računamo i odsutnog, pokojnog pisca.

Petzold je svoj film posvetio svom pokojnom scenaristi Harunu Farockiju čije se uticaj oseti i kojeg je autor vidljivo oponašao gradeći svoj film kroz vrlo čudne, a opet donekle motivirane odnose između likova. Moderni kontekst stoji kao upozorenje da strahote nisu tako nemoguće sa usponom desnog populizma u Evropi, i pohvalno je što Petzold ne ulazi u nekakvu daljnju elaboraciju toga, već radnju plete na osnovu mehanike filmova o
Drugom svetskom ratu, najviše na tragu Casablance. U tome mu pomaže i filmu čak daje vanvremensku notu i namerni “previd” moderne tehnologije poput aviona i mobilnih telefona čije odsustvo ničim nije objašnjeno.

U svojih poslednjih nekoliko filmova Petzold se oslanjao na svoju glumačku muzu Ninu Hoss koje ovde nema, ali u njene cipele uskaču podjednako dvoje glumaca u usponu. Franz Rogowski demonstrira glumački integritet i versatilnost, promene u ponašanju i postupcima njegovog lika su i scenaristički dovoljno opravdane i glumački dozirane, dok Paula Beer kanalizira energiju “femme fatale”, dame u nevolji kojoj treba pomoći, ali koja
nije potpuno svesna svojih postupaka i posledica svog premišljanja, pa je ključ njene misterioznosti u motivaciji koja se šalta s jedne na drugu stranu. (Marko Stojiljković)

8/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame