Aktualno Festivali film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz

Ekskluzivno iz Berlina: Dovlatov (A. German) – kompetentno rusko podsjećanje na Woodyja Allena

Poznato prezime je ponekad i breme koje nije lako nositi.

Recimo prezime German u kontekstu ruske kinematografije koje je automatski povezano sa imenom pokojnog cenzuriranog disidenta Alekseja. Njegov sin koji isto nosi ime Aleksej uz ime i prezime mora nositi i odrednicu “mlađi” što se oseti i u njegovom filmskom stvaralaštvu. S prethodnim filmom Under the Electric Clouds nije samo pokušao dostići oca, nego ga i ponekad blatantno kopira, uglavnom bez opipljivog uspeha. U slučaju Dovlatova, to je svakako ispalo bolje.

Poveznica sa prethodnim filmom ipak postoji i reč je o godišnjici Oktobarske revolucije. U periodu od pet lenjingradskih dana novembra 1971. tokom kojih se na ulici održavaju pripreme, a časopisi objavljuju prigodne tekstove, naš će naslovni junak, kasnije poznati pisac Sergej Dovlatov (igra ga, odlično, srpski glumac Milan Marić) doživeti najveća iskušenja svog života: finansijske probleme, stvaralačku krizu i moralne dileme da li pisati
sa integritetom ili po diktatu što bi ga spasilo sukoba sa lobijem loših do prosečnih režimskih pisaca i skinulo sa crne liste gde mu društvo pravi velikan književnosti Josif Brodski. Ali, avaj, Dovlatov ne može protiv sebe, pa intervju s “perspektivnim” radnikom-pesnikom završava tako da Dovlatov svog mladog kolegu uvuče u svoje disidentske krugove, novinski izveštaj o filmu u čast brodograditelja kao sarkastična zajebancija sa
velikim umetnicima i radničkom mukom, a pesma u čast naftaša kao manifest novog pesimizma.

A Dovlatov je samo hteo da neometano radi svoj posao, povremeno dođe do zapadnih knjiga i muzike preko svog prijatelja slikara i švercera, te da svojoj kćeri kupi veliku, nemačku lutku kakvu je dobila njena prijateljica iz razreda. Njegove nedaće samo potvrđuju njegovu tezu da je raskorak između propagirane jednakosti i jedinstva i pravog stanja stvari otimačine, privilegija i terora podobnih mediokriteta pojačanih “dobronamernim savetima” onima koji su takvo stanje stvari prihvatili toliko veliki da ga je nemoguće da neko to ne vidi, ali se svi prave…

Tema pisca u potrazi za spoznajom i uspehom asocira na klasičnu fazu Woodieja Allena, što German “priznaje” minimalističkom, starinskom špicom i jazz soundtrackom, čak je i humor kotišten kao mehanizam odbrane od lične nesigurnosti. Ugođaj je, međutim, potpuno suprotan lakoći američkog sna, apsolutno je na tragu teške ruske jave. Film je prepun atraktivnih dijaloga, ironičnih komentara i inteligentnih opaski, odlično odglumljen,
sjajno snimljen kamerom Lukasza Zala, te kompetentno režiran bez nepotrebnog razvlačenja. Možda je konstantno i predominantno crnilo ponekad malo teško za svariti, posebno u trajanju od preko dva sata i posebno u jutarnjem terminu novinarskih projekcija, ali Aleksej German mlađi je pokazao opipljiv napredak u smislu komunikativnosti svojih filmova. (Marko Stojiljković)

7/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame