Aktualno Festivali film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz

Ekskluzivno iz Berlina: U – July 22 (E. Pope) – sjećanje na masakr Andresa Breivika

Sećamo li se još uvek Andersa Breivika, monstruma koji je prvo postavio bombu u centru Osla, a zatim hladnokrvno ubio preko sedamdesetoro maloletne dece i ranio blizu stotinu njih u kampu na norveškom otoku Utoya? Sećamo li se šoka onda ili smo u ovih 7.5 godina toliko oguglali na loše vesti, masakre po ulicama, bioskopskih i koncertnim salama i na ratove “negde tamo daleko”? Šta reći o tome i kako izaći na oči nekome ko je možda
bio tamo, ko je preživeo i ostao istraumiran?

Erik Poppe makar pokušava da progovori  nešto o nacionalnoj traumi, ali je pitanje koliko uspeva. Filmovi o tragedijama tih razmera se rade ili relativno odmah nakon njih kako bi kanalizirali emociju datog trenutka ili sa vremenske distance kako bi sagledali istorijsku perspektivu, a
U July 22 po tom pitanju stoji na “ničijoj zemlji” jer vremenska distanca nije baš istorijska. Zbog toga se Poppe uzdržava od komentara, pa samim tim i od sentimentalnosti, čak i patetike koja zna pratiti ovakve filmove. Takođe, stvar je i pristupa – dokumentarni film, doku-drama, procedural, čista fikcija, te perspektive – dečija direktno sa otoka, ona nadležnih organa ili neutralna, te još bezbroj sitnica.

Poppeov pristup je drugačiji: on se zasniva na svedočenjima dece sa lica mesta od čega reditelj uz pomoć scenaristkinja Anne Bache-Wiig i Siv Rajendram Eliassen sklapa kompozitni narativ i sa izuzetkom uvoda sačinjenog od panoramskih statičnih kadrova Osla i CCTV snimka eksplozije, sve snima u jednom neprekinutom kadru, od druženja u kampu preko rasprava, natruha interpersonalne dinamike među decom, starijom i mlađom,
glupiranja, prepirki, sukoba mišljenja i čega sve ne do samog napada koji se dešava od jednom, nenadano, ničim izazvano. Ono što preostaje je borba za preživljavanje dok je kamera prikovana za protagonistkinju Kaju (Andrea Berntzen) koja pokušava da pronađe svoju mlađu sestru Emilie, da solidarno u skadu s mogućnostima pomogne svakome kome je pomoć potrebna i da se sakrije, preživi i pobegne sa otoka.

Ono što je Poppe želeo je iminentni osećaj opasnosti koji dobijamo i osećaj za vreme, tih 70-ak minuta koliko je trajalo Breivikovo divljanje, što takođe dobijamo u tom jednom neprekinutom kadru koji manje ili više samo tome služi i koči razvoj svih ostalih aspekata filma. Takođe to što počinioca, osim u jednom kadru i to iz velike daljine, ne vidimo je efektno, a baš taj jedan kadar narušava kontinuitet.

Opet, prevashodno pitanje je nečija perspektiva. Nekome kontekst i komentar nije potreban, a neko će to smatrati ne-etičnim i eksploatacijskim jer “gađa” primarne emocije poput straha pritom se koristeći štitom (koji dolazi u paketu s temom) da niko o filmu neće ništa ružno reći u strahu od etikete “naciste” ili makar “šupčine”. Stvar je, međutim, u tome da je ovde reč o filmu koji je pravljen da bi bio unikatan i važan, a ne dobar ili loš, u čemu se gubi nešto karaktera. (Marko Stojiljković)

6/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame