Aktualno Celebrities Festivali film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz Zabava

Ekskluzivno iz Berlina: Don’t Worry He Won’t Get Far on Foot (G. Van Sant) – vedar, ugodan, dopadljiv

Karijera Gusa Van Santa je za tridesetak godina koliko traje preživela strelovite uspone i jednako tako strme padove. Objašnjenje da je osnovna razlika ona kontekstualna, radi li čuveni američki autor u hollywoodskom ili indie okruženju, naprosto ne drži jer je Van Sant i uspone i padove doživeo u oba konteksta. Čak ni konvencionalnost izraza tu nije presudna – Van Santovi filmovi variraju u kvalitetu pa kako god, ali ga čak ni posle loših ne
valja otpisivati tek tako. Dokaz za to je i duhovito naslovljeni Don’t Worry He Won’t Get Far on Foot, sasvim solidna, ali ne puno više od toga, filmska biografija karikaturiste Johna Callahana (1951 – 2010).

Novinskih karikaturista ima raznih i retko postaju predmet biografskih filmova i Callahan tu ne bi bio izuzetak. Da, njegov stil je bio malo  provokativniji, humor malo oštriji, a činjenica da je bio tetraplegičar bi u nekom drugom kontekstu automatski značila status heroja, ali je
Callahan svojoj sudbini sam kumovao kao i svaki alkoholičar. Fina je ironija, međutim, da je on u električnim kolicima (koje Van Sant portretira u brišućoj jurnjavi na taj način slaveći život) stigao dalje nego što je stizao peške ili za volanom automobila. Ovaj standardni biopic je u velikoj meri oslonjen na izvrsna glumačka ostvarenja.

Joaquin Phoenix briljira kao Callahan u svim raspoloženjima i sa širokim spektrom emocija, od alkoholne magle hippiejevskih ranih 70-ih, preko besa od nemoći, neuklapanja u grupu za podršku, rešenosti da se sa ovisnošću izbori, pa do male ljudske pobede. Rooney Mara je vrlo dobra kao njegova maserka, a kasnije žena Annu, Jonah Hill dosta mršaviji nego što ga se sećamo je briljantan kao vođa grupe za terapiju Donnie, mladi naslednik bogatstva koji se opijao iz dosade i koji možda od celog procesa pravi kult, ali koji se o svojim štićenicima iskreno brine, dok je alkoholičar Dexter možda i najbolja izvedba Jacka Blacka u karijeri.

Don’t Worry He Won’t Get Far on Foot ima i par problema osim običnosti na koju kod Van Santa nismo navikli (iako su njegovi najveći hollywoodski uspesi Good Will Hunting i opako precenjeni Milk bili vrlo konvencionalni filmovi). Jedan od njih je ponavljanje jednih te istih viceva, što je možda bila i Callahanova osobina u stvarnom životu. Druga, neurednost narativa istovremeno na nekoliko linija koje prepoznajemo po perikama i brkovima koje Phoenix nosi u smislu šta je tu čemu flashback i zašto, takođe se može objasniti ne baš urednim tokom svesti kod alkoholičara. Sve u svemu, reč je o jednom u suštini vedrom, ugodnom i dopadljivom filmu. (Marko  Stojiljković)

7/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame