Aktualno Festivali film POP COOLTURA showbiz Zabava

To The Night (P. Brunner): Ekskluzivno iz Karlovy Vara – festivalski artsy promašaj

Znamo da festivalski filmovi ne mogu pogoditi svačiji ukus, ali sva je prilika da To the Night, u teoriji veliki proboj austrijskog filmaša Petera Brunnera preko Atlantika i to u artsy-indie vodama, neće pogoditi ama baš ničiji. Najokorelije “festivalce” će odbiti natruhe žanra pošto Brunner koketira sa hororom po pitanju atmosfere, žanrovskoj publici neće sesti usporeni tempo i zapravo dramska priča, a ljubiteljima filmskih priča generalno To the Night će se činiti izlizanim u svojoj tematici i razvoju iste. Što je šteta jer Brunner u pojedinim scenama pokazuje da je darovit reditelj, a vezivanjem nadolazeće velike zvezde Caleba Landryja Jonesa (Three Billboards Outsibe Ebbing, Missouri) ugovorom za dva filma da je i solidan menadžer.

Jones je tu najmanje problematičan i čak je suočen sa smislenim izazovima da odigra lik van svog dosadašnjeg tipa, odnosno da bude nesimpatičan na jedan drugačiji način kao izmučena duša koja svojim prisustvom i ponašanjem bez trunke samokontrole muči druge. Kada ga prvi put vidimo, njegov Norman deluje kao perspektivan umetnik koji je upravo imao svoju uspešnu izložbu i koji voli svoju devojku Penelope (Eleonore Hendricks). U
sledećeoj sceni otkrivamo da oni imaju i bebu, te da im se dešavaju nesporazumi koji mogu rezultirati fizičkim obračunima i zanemarivanjem deteta. Kako vreme odmiče, Norman sve više pokazuje svoje patologije, od vrlo šetajuće manične depresije i suicidalnih sklonosti do teške narkomanije i opsesije vatrom i svetlošću uz samopodrazumevajuću dozu autodestruktivnosti.

Simpatičan neki momak, rekli biste ironično, ali čak ni ta ironija ovde nema smisla jer je Normanu teško naći jednu jedinu dobru ili makar ljudsku, a ne monstruoznu osobinu, a za status / pozu genijalnog umetnika nije odvojeno dovoljno prostora u filmu. Teško se može reći da je i zanimljiv: sa svojim drugarima radi gluposti, u retkim treznim trenucima drugoj trudnoj devojci koju je primio pod krov, Luni (Jana McKinnon) drži predavanje o svetosti života, a ostatak vremena cendra, gnjavi, pokušava da se ubije ili se sa nekim svađa. Prava misterija je, međutim, zašto mu se Penelope vraća čak i kad je rešena da ga napusti jer iz njenih usta čujemo samo floskule koje izrzče prijateljici. Možda je centralna autorska teza njenog takvog postupka da beda traži društvo i da se sličan sličnom raduje, premda se pribojavam da autor ima nešto protiv osnaženih žena i da ima fetiš na žene-patnice kakvima je punio i svoje austrijske filmove. Penelopina prijateljica kao glas razuma ne dobija dovoljno prostora, a za razliku od Penelope, Luna ima još manje ličnosti i stava, tako da pate njih dve, a patimo i mi s njima.

Tehnički film ne izgleda loše, ali daleko od toga da svojim vizuelnim identitetom razbija matricu tih poslovičnih “feel bad” filmova, sa sve kadrovima iz neprijatne blizine, najčešće tamnom paletom boja i “settingom” u period jesen-zima. Takođe, svoje navodno originalne newyorške lokacije ne koristi u potpunosti, pa, sve i da je takva informacija potpuno tačna, film izgleda kao kompozit snimljen na najrazličitijim generičkim lokacijama. Možda je
najveći problem razočaranje usled podignutih očekivanja: Urlich Seidl je potpisan kao jedan od producenata, a Michael Haneke je navodno pomagao Brunneru sa scenarijem. Opet, i sa nultim očekivanjima, teško da To the Night zavređuje prelaznu ocenu. (Marko Stojiljković)

3/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame