Aktualno Festivali film Kritike POP COOLTURA showbiz Zabava

Via Carpatia (K. Bajon/K. Kochanska) – film koji je imao potencijala, ekskluzivno iz Karlovy Varyja

Parafraziram: “Priča je imaginarna, ali govori o stvarnom svetu.” Stoji na kraju uvodne kartice teksta za film Via Carpatia Kaspera Bajona i Klare Kochanske. Međutim, ono što zvuči kao komad mudrosti ponekad postaje najobičniji stereotip ili fraza, što je u neku ruku i ovde slučaj.
Piotr i Julia su dobrostojeći varšavski par. Igraju ih i u privatnom životu upareni glumci Piotr Borowski i Julia Kiowska. Dobro, možda je izbor velike kornjače za kućnog ljubimca malo nestandardan, ali to je to. Da, osim prezimena Hadad koje, priznaćete, ne zvuči nimalo poljski, a naročito ne u kontekstu aktuelne političke situacije u zemlji.

Njih dvoje planiraju odmor, ali Piotrova majka (Dorota Pomykala) je uštedela nešto novca da Piotrovog oca (kojeg ovaj ne poznaje baš najbolje, niti ga se seća) izvuče iz notornog kampa Idomeni na grčko-makedonskoj granici gde je njegov izbeglički put zaustavljen. Umesto odmora, dakle, njih dvoje će se uputiti na “riskantnu misiju” dovođenja starijeg gospodina u zemlju sa falsifikovanim pasošem. Godina je 2016. i izbeglička kriza se kao
tema smenjuje sa evropskim prvenstvom u fudbalu.

U teoriji zvuči zanimljivo kao tema, posebno zato što obrće perspektivu klasičnu za pod-žanr migrantskih drama (do sada smo te teške priče po pravilu gledali iz perspektive migranta, odnosno izbeglica), ali razrada i realizacija su već drugi par rukava. Ne da tu nema dobrih momenata i zanimljivih ideja, recimo hemija između centralnog para je uverljiva i gotovo naturalistička u smislu sitnih svađa i nadmudrivanja tako da nije teško
steći utisak da bi oni oboje radili nešto drugo. Takođe, kamera iz ruke i snimanje protagonista preko ramena je nešto što pojačava “docu-fiction” dojam i dodaje nešto realizma.
Međutim, ono od čega film pati je nepodnošljiva količina praznog hoda koji čini da se 75 minuta filma na momente učini kao večnost. Pritom nisam baš siguran da osećamo tešku muku naših protagonista, možda će nam biti iskreno neprijatno kad konačno ugledaju napušteni i ispražnjeni kamp i kad ih grčka policija promptno potera s mesta događaja, možda ćemo razumeti njihovu rezignaciju usled neobavljenog posla i odluku da novac ipak
potroše za letovanje. Možda će nas poslednja scena u kojoj oni simuliraju dijaloge ljudi na plaži koje posmatraju iz daljine čak i malo razgaliti. Ali je li to opravdanje za rušenje Hitchcockove teze o filu kao o životu bez dosadnih delova? Je li to opravdanje za stereotipni srpski izalazak na narodnjake? Je li to opravdanje da u filmu opet vidimo “lukave” makedonske zgubidane koji lažu da znaju nešto o nečemu kako bi se od naših protagonista ogrebali za piće i cigarete?

Na koncu konca, ta stereotipna razrada događaja u praznom hodu filma ga u potpunosti preuzima i istiskuje važnije stvari kao što su njihova interna dinamika para, Piotrov odnos do oca, majke i supruge, ili, u krajnjoj liniji, samo pitanje izbegličke krize i pogleda na istu. Čak je i poentiranje nekako trulo: optužba na račun evropske buržoazije za ignorantnost i nerazumevanje, a Balkanaca za profiterstvo. Via Carpatia je imao potencijala (osim što
naslov nema blage veze sa geografskim činjenicama) da se razvije kao film, ali je taj potencijal putem izgubio. (Marko Stojiljković)

4/10

photo by KVIFF

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame