Aktualno Festivali film Kritike POP COOLTURA

Miriam Lies (N. Cabral/O. Estrada) – zašto klinka laže, završetak Karlovy Vary reporta

Ako je verovati IMDB-u, Dominikanska Republika na godišnjem nivou izbaci preko 100 filmskih i srodnih uradaka (recimo televizijskih, video itd), što u smislu produkcije, što u smislu učešća u koprodukcijama. Sa u brojkama tolikom produkcijom, čovek bi očekivao da neko kome je filmska kritika kruh svagdašnji na dominikanske filmove ponegde i naleti – recimo na nekom evropskom festivalu gde bi neki film došao nakon premijere na
Sundanceu ili u Torontu, ali skrušeno priznajem da su po mojoj percepciji i po mom iskustvu filmovi s Kariba još uvek egzotika i kuriozitet. To, naravno, ne valja propustiti kada se ukaže prilika kao što je dominikansko-španjolska koprodukcija Miriam Lies na festivalu u Karlovym Varyma.
Kako vidim, u pitanju je već treća kreativna suradnja Dominikanke Natalie Cabral i Katalonca Oriola Estrade. Prethodna dva filma su im, međutim, bili dokumentarci. I uhodanost u zajedničkoj režiji i dokumentarno poreklo se oseti jer je Miriam Lies stilski prilično ujednačen film, a zapravo bi bolje funkcionirao kao nekakav opservantni dokumentarac nego što je to slučaj sa ovim igranim filmom koji se može svrstati u slabo komunikativnu festivalsku konfekciju.

Zašto bi Miriam lagala? Zato što je (skoro) petnaestogodišnja curica koja se preko interneta dopisuje sa dečkom. Nije da njena majka ima nekih problema s tim, naročito ako je dečko “iz dobre kuće” što u ovom slučaju znači što svetloputiji, sa što plavljim očima i ako je moguće stranac, ali i sama tamnoputa Miriam (usled rasno mešanog braka) nije te sreće – taj dečko s interneta je sasvim običan, niskog socijalnog porekla i crn kao noć. Njoj
se. međutim, bliži petnaesti rođendan kada će sve tajne isplivati na površinu. Ovde imamo nekoliko stvari koje figuriraju kao motivi i koje bi trebalo ispitati. Prvo, dominikanski neformalni klasni sistem koji ne odudara mnogo od standarda za Latinsku Ameriku: belci su bogati, uglavnom potomci posednika, to se smatra poželjnim i lepim, dok su crnci potomci robova, Indijanci ruralni, a oni mešanog rasnog porekla se posmatraju na osnovu boje kože – rasizam i klasizam u jednom. Drugo, tu je taj latinoamerički motiv petnaestog rođendana koji (posebno za devojčice) znači prelazak u novu, odrasliju dob, što je nekada valjda podrazumevalo posao i udaju, ali je danas ostalo kao tradicija. U neku ruku bi se analogija mogla povući sa u filmskom svetu češće rabljenim motivom bar micve za židovske dečake jer je suština, a i mehanika ovih rituala dosta slična – onaj za koga se
to navodno radi pati i dosađuje se poštujući formu, a njegovi / njeni roditelji ili staratelji po inerciji za te proslave spiskavaju enormne novce kojih nemaju. Negde sa strane su ostali, unekoliko standardniji i razumljiviji motivi poput odrastanja, prijateljstva, vršnjačkog pritiska i rasturenih porodica koji nisu nužno vezani za dominikansku, karipsku ili latinoameričku kulturu.

Problem sa ovako zamišljenim filmom je što mu “pakovanje” nije baš naročito dobro ni primamljivo. Tehnički, sve je u redu. Produkcijski, film izgleda odlično, ništa lošije od američkih indie filmova. Glumačka ostvarenja što profesionalnih, što neprofesionalnih glumaca su za svaku pohvalu. Pa opet, film kao da je ušančen nekim rigidnim festivalskim konvencijama, što ga čini prilično artificijelnim, što u kombinaciji sa slabom komunikativnošću sa gledaocem koji dolazi izvan podneblja gde je film snimljen u suštini rezultira anti-preporukom za nekoga ko nije fan baš takvog filmskog izraza.
(Marko Stojiljković)

4/10

Tagovi
Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame