Aktualno Festivali film Kritike POP COOLTURA

Sueno Florianopolis (A. Katz) – rastave na argentinski način

Bračni par u procesu razvoda sa svoje dvoje skoro pa odrasle dece odlazi na odmor iz Buenos Airesa u naslovni Florianópolis u Brazilu, gde su otac Pedro i majka Lucrecia (Gustavo Garzón i Mercedes Morán) letovali jednom davno. Godine su 90-te, recimo, jer “light retro” dizajn ne otkriva baš tačnu dekadu, ali u svakom slučaju bilo je to vreme pre pametnih telefona i internet bookinga, vreme kada je bilo moguće videti ili makar zamisliti
da preko svake mere natovareni Renault 12 karavan izdrži put od hiljadu i više milja. Tamo će u rasponu od mesec-dva cela familija moći da se navikne na promenu dinamike ili će se supružnici ponovo spojiti. Razvod je kompleksna stvar, a oni su oboje psiholozi.

Onda na scenu stupa drugi raspareni par. Marco (Marco Ricca) je iznajmljivač apartmana i serijski zavodnik koji još uvek živi blizu bivše žene Larisse (Andrea Beltrão) ili u nekom aranžmanu čak i sa njom dok ona zapravo odgaja njegovog sina. Prvo će se deca spojiti, onda Lucrecia neće odoleti Marcovom šarmu, što će takođe približiti Pedra i Larissu u mehuriću odnosno paralelnom svetu tropskog letovanja.

Prva pohvala za autoricu Anu Katz, inače renesansnu ličnost argentinskog filma (bavi se i glumom i pisanjem scenarija i režijom i produkcijom), te njenog brata i ko-scenaristu Davida, bila bi to da Sueño Florianópolis nije utonuo u jedan od nekoliko predviđenih žanrovskih obrazaca, bilo da je reč o romantičnoj ili seksualnoj komediji, erotskoj drami ili teorijskoj raspravi o vezama i brakovima. A mogao je, naročito kada se uzme u obzir
naslov koji zvuči kao fraza (Florianopoliski san), ali ovde ima smisla. Umesto toga, Ana Katz (poznata festivalskoj i arthouse publici po prvencu Musical Chairs, canneskom naslovu A Stray Girlfriend i na Sundance festivalu nagrađenom My Friend from the Park) jednostavno posmatra svoje likove i njihovu međusobnu interakciju sa dozom civiliziranog pristupa i bez jakih (preteranih) emocija, otprilike kao u životu, sa dodatkom letnje atmosfere i osunčanih boja. Jezik kojim se u filmu uglavnom govori je posebna priča, reč je o prirodnom hibridu zvanom Portuñol, mešavini španjolskog i portugalskog sa svojim vlastitim pravilima kojom se sporazumevaju govornici koji govore samo jedan od dva srodna, ali ne toliko srodna jezika.

Ono što, međutim, smeta je to što opservacija i studija situacije vrlo često tone u tešku nedogađajnost, odnosno ne vodi nikuda. Da, ima tu i drame i humora i standarda za porodične dinamike i generacijske razlike, čak i nekoliko iznimnih detalja, ali intenzitet onoga što vidimo i čujemo i često nedostatak bilo kakve varijante dinamičkog akcenta će nas za preko 100 minuta trajanja filma na momente anestezirati. (Marko Stojiljković)

6/10

Tagovi
Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame