autorski tekstovi Festivali film Kritike POP COOLTURA

Lemonade: “When life gives you a lemon…”

U ovoj poslovici je sadržana suština američkog slepog optimizma jer, ma kako se stvari činile lošima, one se mogu popraviti, preokrenuti u svoju korist i iz njih se nešto može naučiti. Istočnoevropski pesimizam i cinizam bi tu tvrdnju u najmanju ruku propitao argumentima poput “šta ako je ta škola ipak preskupa, pa se ne isplati?” ili “šta ako taj proverbijalni limun koji nam je život dodelio miriše na penicilin, odnosno neupotrebljiv je usled plesni?” Dva pogleda na svet i dve škole filma će se susresti, ako ne i sudariti u filmu naslova Lemonade u režiji Ioane Uricaru koji tematizira imigraciju rumunskih medicinskih radnica u Ameriku i izazove kompleksne birokratije i nezgodne ekonomije tamo. Film je svetsku premijeru imao u programu Panorama na Berlinalu, odakle je krenuo na svetsku turneju sve do takmičarskog programa Sarajeva, gde je i “ulovljen”.

Naša junakinja, medicinska sestra Mara (Malina Manovici) samohrana je majka koja je sina ostavila doma i pošla da zaradi nešto novca u Americi koristeći se privremenom radnom vizom. Na poslu je upoznala Daniela (Dylan Smith), vrtlara koji je doživeo nesreću na radu. Nekih mesec dana pre isteka njene vize, njih dvoje su se venčali i počeli da žive zajedno. Ona ima plan da proda stan u Rumuniji, a da u Ameriku dovede i svog sina Dragosa (Milan Hurduc), da tu svi skupa ostanu kao familija ili makar funkcionalna celina. Poslednja prepreka na tom putu je sticanje zelene karte po ubrzanom postupku, što uključuje i intervju sa imigrantskim službenikom Mojijem (Steve Bačić) koji će se ticati njenog braka…

U početku profesionalno srdačan, Moji će se pokazati kao pravi gad, ucenjivač i seksualni predator jednom kada pomisli da je brak fiktivan, ma koliko Mara tvrdila da voli svog muža. Kao i svaka kurva, i on ima svoju tužnu priču, i njega je život zajebao, pa pokušava da kompenzira nastupom sa pozicije moći kad za to dobije priliku. Institucije sistema koje su namenjene da zaštite Maru i druge poput nje su, pak, više fokusirane na svoje sve kompleksnije i zapetljanije procedure gde su neke stvari nekad povezane, a nekad odvojene, ovisno o volji onoga ko je u poziciji moći. Pritom događaji s početka stoleća pružaju sjajan alibi za stvaranje društva straha, a kao Marina jedina šansa se može ispostaviti čovek koji celu tu kalvariju već prošao, pa u birokratskoj kaljuži odlično pliva, advokat bosansko-srpskog porekla (odlični Goran Radaković).

Suštinski je jasno da je američki san umro odavno, ako je ikada i postojao, da su karte podeljene i da se dobitnici i gubitnici znaju unapred. Sve ostalo je iluzija od koje neki profitiraju, neki se u njoj snalaze, a nekima će se obiti o glavu. Zanimljivo je primetiti kako se lako mešavina “dog eat dog” individualne inicijative i administrativno-državne intervencije slične najautoritarnijim socijalističkim režimima može pokazati toksičnom, toliko da se zapitamo zašto bi iko želeo tamo živeti, ali je reklama koju odašilje lažni svet MTV-a i Hollywooda izgleda suviše moćna. Kao vrhunac paradoksa valja istaći da je čak i ovaj film čija se radnja odvija u neimenovanom američkom gradiću snimljen u – Kanadi. Toliko o tržišnoj klimi.

Socijala, ljudska gadost i birokratske nedaće su nešto što spaja rumunski novi val sa delom američke indie kinematografije. Taj spoj se oseća i na polju stila, sa tipičnim rumunskim neprekinutim kadrovima snimljenim kamerom iz ruke koji se izmenjuju sa srednjim planovima i polu-totalima. Ioana Uricaru (najpoznatija po učešću na omnibusu Tales from the Golden Age) deluje kao učenica Mungiua koja se vešto snalazi u novom internacionalnom kontekstu, gradeći jednostavan, pratljiv i prijemčiv film koji ne nudi mnogo toga novoga, ali ni ne brlja putem. U tome ona ima veliku pomoć glumačke ekipe, posebno Maline Manovici na čiju se običnost na granici naivnosti uvek može osloniti.

Marko Stojiljković

7/10

Tagovi
Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame