Aktualno film Kritike POP COOLTURA showbiz TOP VIJEST Zabava

Dogman (M. Garrone) – Kompetentno napravljen festivalski hype film

Veliko je pitanje da li bi Dogman toliko odjeknuo da iza njega kao reditelj ne stoji Matteo Garrone kao jedan od najprominentnijih festivalskih i arthouse igrača u Italiji i Evropi.

Garrone je veliki deo kritike i publike osvojio sa Gomorrom (2008), filmom po motivima nefikcijske knjige Roberta Saviana koja tematizira uticaj kriminalne organizacije Camorre na Napulj kao grad, lokalnu i nacionalnu ekonomiju. Naturalizam u tretmanu kriminala očito je “seo” kritičarima, iako je izvorni materijal svakako pogodniji za neku dužu formu, recimo za TV seriju. Nakon direktne satire Reality (2012) i internacionalne satirične bajke na engleskom jeziku Tale of Tales (2015), čini se da se Garrone sa Dogmanom vraća kriminalu kao temi koja ga preokupira.

Radnja filma je smeštena u neimenovani propali primorski gradić snimljen kompozitno na rimskoj periferiji i u pokrajini Kampanji na jugu zemlje. Naslov je posuđen od radnje, frizersko-kozmetičkog salona i silom prilika pansiona za pse, koju drži naš protagonista Marcello (Marcello Fonte). Psi su ujedno i njegova najveća ljubav i jedino stabilno pozitivno prisustvo u životu. Siromašan je i razveden, pa mu žena određuje kako će se i
koliko viđati sa kćerkom, a zajednica ga ne uzima ozbiljno, premda mu zakon tišine ide u prilog kada se radi o njegovim ekstrakurikularnim aktivnostima koje se svode na valjanje kradene robe i sitno rasparčavanje kokaina.

Njegov najveći problem je ujedno i problem celog grada, “besni pas” od čoveka, bivši bokser i karijerni kriminalac Simone (Edoardo Pesce), tip koji može ubiti čoveka golim rukama i ne može se reći da se ne ustručava da to učini. On maltretira ceo grad, a sitno građenog, povodljivog i dobronamernog Marcella posebno ima na piku i to iz čisto pragmatičnih razloga: pasji frizer se ne usuđuje da odbije grmalja čak i kad se to čini kao
razumnija opcija. Selo kaže “neko će ga već ubiti”, ali svi samo čekaju dok je Marcello prvi na direktnom udaru, što će ga dovesti i do pljačke komšijske radnje i do zatvora, pa i do sukoba sa celokupnom sredinom.

Atraktivno usnimljen sa fokusom na arhitekturu koja se raspada i koloritne “njuške” lokalnih poslovnjaka, kriminalaca, ridikula i slučajnih prolaznika, jasno je da je Dogman delo veštog i kompletnog reditelja koji priča priču sa posebnom pažnjom usmerenom na detalje miljea. U osnovi svega stoje neke lokalne anegdote s kraja 80-ih godina prošlog stoleća, ali ih Garrone okreće tako da bi s vremena na vreme poentirao na (crno-)humornim
momentima, ali i da bi pružio pogled duboko u ljudsku gadost. Epizodična struktura prve dve trećine filma ponekad predstavlja otežavajuću okolnost, a problemi su trivijalizacija i igranje na ponekad eksploatacijski humor u kojem Marcello izvlači deblji kraj, dok prosede uglavnom čine marginalne kriminalne akcije u kojima Marcello takođe biva prevaren na kraju. Psi su tu standard za relaksaciju od mizerije koju sa protagonistom proživljavamo, ali čini se da, za razliku od svog lika, Garrone i armija ko-scenarista ne stoje baš dobro sa psećom psihologijom. Odnos sa kćerkom je takođe
tipičan i, kao i sve ostalo, nebrojeno puta viđen na filmu. Ništa od toga nije partikularno loše, ali teško se može reći da tu imamo nešto sveže.

Situacija se popravlja u poslednjoj trećini, kada Marcello posle robije ostane praktično sam na svetu, a film postane socijalno još relevantniji i razvije jednu posebnu socijalno-psihološku crtu. Promena u njemu je vidljiva, iako ne prenaglašena ili plastična, čak bi se mogla nazvati suptilnom (za razliku od dotadašnjeg toka filma), a epilog događaja koji se mogu nazvati potresnima pogađa metu (ljudski oportunizam i kukavičluk kao uzrok dobrog
dela nesreće) sa snajperskom preciznošću. Opet, ako izuzmemo zaista iznimna Fonteova i Pesceova glumačka ostvarenja, te njihovu zajedničku glumačku hemiju, ostaje pomalo nejasno otkud sav taj “hype” koji se podiže oko Dogmana od premijere u Cannesu nadalje. (Marko Stojiljković)

6/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame