Aktualno film Kritike POP COOLTURA Zabava

Niz dugi mračni hodnik (R. Cortes) – Mračnim hodnikom ni u šta

Kada se sve sabere i oduzme, sa Down a Dark Hall smo još i dobro prošli iako ništa novo (a naročito ništa pametno) iz ove fantazijske misterije sa horor-elementima nismo izvukli.

Opet, mogao je to biti jedan od beskrajnih franšiznih nastavaka ili franšizno osmišljenih prvih delova, mogao je biti prequel, sequel, spin-off, spin-off spin-off-a ili jednostavno dosadno drvljenje jednog te istog jer horor-formula radi, donosi novce i spasava industriju. Ovako je skoro pa podnošljivo, Down a Dark Hall će na živce ići samo prekaljenim veteranima, ostalima će služiti kao sasvim funkcionalna i na momente prilično ukusna
žvaka za mozak, za konzumaciju u trajanju od sat i po vremena i zaboravljanje u roku od 15-ak minuta.

Trope broj jedan. Problematična devojka u milenijalskom kontekstu čak potencijalna “finalka”. Ona se zove Kit, igra je inače intrigantna mlada glumica AnnaSophia Robb i izgleda onako kako problematične devojke obično izgledaju – piercing u nosu, “smoky eyes” šminka, malo sarkastičnog humora i puno stava. Saznaćemo kasnije da se ona teško nosi sa traumom iz prošlosti (imate pravo na jedan pokušaj da pogodite s kojom) i da odatle potiču sva njena sranja poput markiranja škole i incidenata sa paljevinom. To će je i dovesti do internata, “zapravo više akademije”, kaže nastavno osoblje, za talentirane i problematične cure.

Trope broj dva. Škola Blackwood locirana u derutnom zamku u sred ničega. Nisam siguran da li bi bilo očitije da su mu nakačili natpis “Oprez, duhovi!” ili upozorenje “Tišina, duhovi spavaju!” Ima čak i deo u kojima je učenicama zabranjem pristup. Spoo-ky! Što se kurikuluma tiče, on se sastoji iz kniževnosti, matematike, likovnog i muzičkog obrazovanja jer to je sve što modernoj curi iz 18. stoleća treba, uostalom škola je za luzere.
Što nas dovodi do trećeg i četvrtog trope-a: nastavnog i školskog osoblja, te Kitinih školskih drugarica. Poslednje pomenute su galerija klasičnih epizodistica lagano etnički obojenih u skladu sa trendovima, sa po jednom do dve karakterne crte za svaku od njih. One dobijaju svoj slo-mo ulazak i to je otprilike to, za radnju do pred finale ostaju uglavnom nebitne, a neke i ne prežive dotle. Isto bi vredelo i za stručno osoblje, hej, jedina
multipraktik domaćica (Rebecca Front) čak i ne govori, samo izgleda zastrašujuće, da tu grupu ne predvodi Uma Thurman kao profesorica slikanja i direktorica Madame Duret, sa sve idealno preteranim francuskim akcentom. To što ona pride ima sina (Noah Silver) koji je profa muzike i potencijalni “love interest” za našu junakinju je manje bitno, do pred kraj, naravno.

Kako se na tako čudnim mestima nastanjenim sa tako čudnim ljudima po pravilu dešavaju čudne stvari, ovde je to iznenadni akademski napredak svih cura u po jednoj disciplini, kao i fokus na rad koji je jedini bitan. Nema veze što u ostalima zaostaju kada u toj jednoj dostižu nivo genijalnosti. Sad, kako smo u hororu, misteriji i fantaziji, znamo da to nije slučajno ili rezultat nekog zalaganja, već natprirodnih radnji koje se tu odvijaju. Spoileri
nadalje: one su, dakle, samo tela za prerano preminule genije pomoću kojih oni dovršavaju svoj rad.

Razuman čovek će se zapitati zašto profesori to uopšte čine, ako ne za materijalnu korist, odakle im sredstva da održavaju školu, zašto za nju biraju baš cure i to baš problematične, a ne, recimo, siročad iz zemalja trećeg sveta (jer ove devojke ipak imaju familije kojima će teoretski nedostajati ako im se nešto fatalno desi), zašto zabave narečenih genijalnih duhova izgledaju kao one iz Eyes Wide Shut u okruženju iz The Shining i zašto se na njima pojavljuje neki tip a la Nosferatu? Je li ovo potonje možda poruka da je nauka đavolja rabota i poziv da se vratimo u okrilje svete materi crkve i neznanja? Na ova pitanja pametnog odgovora nema, obrazloženje se svodi na “tako piše u scenariju”. Kraj spoilera.

Ako zanemarimo odsustvo bilo kakve interne logike, možemo ustvrditi da je Down a Dark Hall kompetentno urađen film, dopadljivo dizajniran (za nas koji padamo na gothic) i na momente dovoljno jeziv, odnosno da su prepadi dozirani. Reditelju Rodrigu Cortésu i/ili scenaristima se takođe mora odati priznanje za jedan trenutak nepatvorenog bezobrazluka kad Kid, leđima okrenuta raskošnoj draperiji, barem pola minute prestravljeno zuri u nešto, a da oni nemaju ni najblažu nameru pokazati šta je to.

Ipak, film sa raspoloženom Umom Thurman kao negativkom na granici trasha zaslužuje malo više karaktera nego što ga dobiva. Psihologije, stava, čega god. Možda se tajna krije u tome da je ovo ekranizacija jednog štanc-romana Lois Duncan (najpoznatija po predlošku za I Know What You Did Last Summer). Ili čak u tome da je kao producentica potpisana Stephanie Meyer, znana po (ne)delu zvanom Twilight Saga. Ovo je tek još jedan
young adult film, iako je Cortés u prošlosti radio i intrigantnije stvari poput Buried. Nije čak ni u vrhu žanra koji je sam posebi prepun smeća, ali ga se mora tolerirati jer je jedan od retkih kanala koji daju šansu mladim glumicama. Ovde čak ni toga nemamo, AnnaSophia Robb nema prilike da pokaže svoje veštine. (Marko Stojiljković)

4/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame