Aktualno Celebrities film Glazba inmediasres Kritike mediji POP COOLTURA showbiz TOP VIJEST Zabava

Bohemian Rhapsody (B. Singer): KONAČNI OBRAČUN – Sterilno oprana biografija The Queena za publiku koja ne mari za kritike

Vidim ovih dana jedan kolega je u londonskom Guardianu napisao članak o izlišnosti naše profesije argumentirajući to činjenicom da nas publika više nimalo ne sledi, a kao krunske primere uzimajući Venom i Bohemian Rhapsody, filmove koji su postali kino-hitovi lošim kritikama uprkos. Ne bih ulazio u polemiku ko je tu u pravu. (Mislim, narod je većinski birao i bira monstrume da mu vode državu pritom se vodeći razlozima koji nisu baš uvek
racionalni, a jednako tako sve što narod može izabrati ponudila je nekakva, kakti odnarođena elita iz svojih interesa, pa je u tom smislu gledanje loših ili konfekcijskih filmova, realno govoreći, benigna stvar.) Želeo bih samo da istaknem da razni ljudi obavljaju svoje poslove, pa s tim u vezi imaju različite poglede na stvari i različite ciljeve, pa bi tako subjekti filma, pa makar bili relativno sporedni, ispričali priču iz svog ugla jer im se može, producenti i veliki studio iza projekta bi zaradili, što čine ulaganjem u marketing koji za cilj ima privlačenje što više ljudi u kino i, sekundarno, prodaju robe kao što su to nosači zvuka, a na kritičarima je da sagledaju valja li film kao konačni proizvod ili ne, te da to argumentiraju, objave i za to dobiju neke novce.

Naša profesija, dakle, nije nečasna, ali za cilj ima da ponudi educirano i argumentirano mišljenje o kvalitetu i da time publiku educira pre nego servisira, a publika ima izbor da naše mišljenje uvaži ili ne, te da kupi ulaznicu ili ne. Uostalom, filmove nije zdravo gledati samo kad su dobri, valja gledati i loše radi štelanja vlastitog aparata kritičkog mišljenja, niti je potencijalno oduševljenje umetničkim delom uvek isključivi motiv. Filmovi se gledaju iz zabave, fanovsko-kolekcionarskog odnosa, radoznalosti ili zbog utaživanja želje za nečim, u ovom slučaju muzikom, diskografskim i biografskim podacima o grupi Queen i njenom pevaču Freddieju Mercuryju.

Međutim, problem sa Bohemian Rhapsody nije to da je u pitanju nužno loš film jer je on gledljiv, pratljiv, u svakom pogledu konvencionalan bio-pic koji nudi dovoljno momenata za uživanje u muzici i poneku pojednostavljenu anegdoticu o nastanku određenih pesama. Autorske slobode koje su Anthony McCarten i Peter Morgan uzeli u svom scenariju u smislu redosleda događaja (nastup na Live Aidu koji je uzet kao okvir koji okružuje ceo film i podatak kada je Freddy saznao da je oboleo od AIDS-a) problematičan je, ali ne i nečuven – u filmovima tog tipa je to uobičajena praksa. Muzike ima pregršt, premda su izostavljeni neki od hitova (Queen je jedan od retkih sastava čiji bi dupli Best Of album bio izjednačen u vrhunskom kvalitetu, ma koliko šaren bio stilski, pa je nekako logično da nije bilo mesta za sve), gluma je vrlo dobra, a u slučaju Ramija Maleka koji igra Freddieja čak i
izvrsna (iako je reč o imitaciji, ona je toliko detaljno nastudirana da probija okvire), a ton je nekako “feel-good” i trijumfalan, iako je Freddiejev stvarni život bio obeležen brojnim problemima (odrastanje u konzervativnoj sredini, nošenje sa vlastitom seksualnošću, cena slave i usamljenost koja ga je morila), ali formula uspon-pad-uspon je klasik koji radi svoj posao. Za filmske entuzijaste, postoji čak i meta momenat da producent Ray Foster kojeg
igra Mike Myers kaže da niko neće mlatiti glavom uz Bohemian Rhapsody iako je isti glumac to učinio u filmu Wayne’s World.

Problem je, dakle, šta ovaj film nije. A nije dobar ni dubok. Formule rade do određene granice, ali one ne mogu izazvati pravu i iskrenu dramu. Problem je što u njemu nema dovoljno rizika (kojem je grupa bila sklona muzički, a Freddie privatno) da bi bio zaista provokativan i poslužio kao svedočanstvo nečega. Problem je što je lažan, umiven, našminkan i naštiman tako da preživeli članovi ostanu neporočni, a Freddie zbog svog
promiskuiteta i teatralnosti “kažnjen” AIDS-om. Problem je što je u njemu jedan od Freddiejevih stalnijih saradnika i ljubavnika Paul Prenter (Allen Leech) prikazan kao Sotona lično koji je perspektivnog pevača odovojio od žene i prijatelja i “navukao” na pederluk i orgije, iako znamo da seksualnost ne biramo i da nas neko ne može odvući u pravcu kojem nismo skloni. Problem i konstantno “sakrivanje pod tepih” Freddiejevih mana i poroka, te prenaglašena uloga bivše žene i kasnije prijateljice Mary (Lucy Boynton) radi senzibilizacije dominantno “straight” publike i to one u PG-13 razredu.

Najveći problem je, međutim, što nam iz priloženog apsolutno nije jasno o čemu ili o kome je film zapravo: je li to zvanična biografija grupe ili je to Freddiejeva biografija. Jasno je da su glavnu reč vodili Brian May, Roger Taylor i John Deacon kao vlasnici prava na muziku bez koje ne bi bilo filma i da oni u tome imaju neke svoje lične interese, materijalne ili drugačije, ali su svesni da njih trojica zajedno, ma koliko bili zaslužni za muziku skupa sa
Freddiejem, nisu ni izbliza zanimljivi kao on da bi mogli da održe pažnju. U tom smislu Bohemian Rhapsody ostaje negde na pola puta između biografije grupe i Freddiejeve biografije, a takav kompromis je truo i nedostatan kako to obično i biva. Freddiejev portret je uskraćen za dublju psihološku i socijalnu dimenziju (kako to izgleda biti imigrant u Engleskoj 70-ih, čudak u indijsko-persijskoj zoroasterskoj tradicionalnoj familiji ili “izaći iz ormara” kada to nije bilo baš sigurno), a protret grupe za neke faktografske detalje (recimo da im je put do zvezda bio trnovit i da se nisu proslavili prvim albumom, te da ih je prvi menadžer očerupao kao kokoši ili su barem oni to tako videli i opevali u pesmi Death on Two Legs).

Uostalom, kada pogledamo istorijat projekta i tok produkcije na filmu koji nam je sada u kino-dvoranama, možemo biti sigurni da puno bolje i nije moglo ispasti. Prvo je iz priče ispao Sascha Baron Cohen kao reditelj i glavni glumac poznat po skoro pa “method” uživljavanju u ulogu iako je fizički dosta nalik pevaču. Produkcijska kuća je to pravdala njegovom visinom, a Cohen je tvrdio da je predloženi scenario bio suviše siguran i sterilan
u portretiranju Freddiejevog lika. Srećom, Malek ga je glumački dostojno zamenio, ali rupa u rediteljskoj fotelji je popunjena hollywoodskim štancerom Bryanom Singerom koji ni sam nije izdržao do kraja snimanja i nije učestvovao u montaži, a film je dovršio Dexter Fletcher.

Singer je inače u svojim X-Men filmovima uspevao provući nit drugosti u našem svetu, ali to su bili mutanti, pa je prolazilo kao metafora. Kada je reč o živim ljudima,  međutim, bio je sprečen iz kojeg već razloga, što Bohemian Rhapsody cementira kao neiskreni marketinški trik. Publici dopadljiv, doduše, pa se može reći da su May i društvo u svom naumu uspeli. (Marko Stojiljković)

5/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame