Aktualno Celebrities film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz TOP VIJEST

Loro (P. Sorrentino) – biografska drametina o Silviju Berlusconiju i sklonosti njegovim pič…ama

Bez ikakve rezerve, tvrdim, Paolo Sorrentino je jedno od najznačajnijih imena kinematografije, ne samo italijanske ili evropske, već i u globalnim okvirima: njegovi filmovi se željno iščekuju na festivalima, ali i u kino-distribuciji, luksuznog su izgleda, maničnog tempa, neretko provejavaju i humorni tonovi, ali su isto tako okrenuti društvu čije sve brojnije anomalije lucidno primećuju, pa se mogu nazvati i satiričnima. Ove godine je rešio
da nas počasti 200-minutnim portretom kasne faze u političkoj karijeri Silvija Berlusconija ispričanom iz dva ugla i u dva toma, što ćemo, nadamo se videti u kino-distribuciji jer film festivalski ciklus sa naznakama Oscar-kampanje odrađuje u premontiranoj, spojenoj 150- minutnoj verziji u kojoj se ponešto, rekao bih čak i dosta, gubi u prevodu.

Međutim, sva tri početka filma su briljantna svoj način. Tu imamo “kartičnu” ogradu od “based on a true story” koncepta u kojem Sorrentino objašnjava da je sve fikcija i kada nije, da su likovi izmišljeni i kada nisu verovatno se smejući u lice potencijalnim tužbama koje bi zarad povređene sujete mogle poleteti. Imamo takođe i drugi početak, nadrealni, u kojem ovčica ulazi u hodnik klimatizirane vile i onako ovčije bleji u ekran na kojem se vrti kviz iz Berlusconijeve produkcije. Klima se u momentima bliskim horor-kratkišima i  režiranim stilom bliskim TV reklamama kvari, nezaustavljivo spuštajući temperaturu sve dok nesrećna životinja ne kolapsira i ne ugine. Metafora? O, da, i više od toga…

Eto nas sada i na trećem početku, onom pravom recimo, na jahti u akvatoriju južnjačke regije Apulje gde lokalni muljator Sergio Mora (izvrsni Riccardo Scamarcio) pokušava da “obradi” lokalnog zvaničnika kako bi baš njegovu firmu izabrao na konkursu za snabdevanje škola hranom. Zvaničnik se ne da, ali Sergio ima svoje adute, odnosno svoju curu koju će bez problema podvesti i koja će gazdu bez problema ubediti. Sergio i
partnerica mu Tamara (Euridice Aixen) mali su ljudi sa velikim snovima, ali čini se da za ono vreme imaju baš ono što je potrebno, zato i svoju operaciju pomeraju sasvim blizu centru moći, blizu Njega o kojem se govori u trećem licu i čija je blizina sinonim za uspeh.

Oni svoju operaciju sele prvo u Rim, a onda i na Sardiniju, u iznajmljenu vilu u blizini njegove gde žurkama sa obiljem droge i devojaka zgodnih tela i lakog morala pokušavaju da privuku njegovu pažnju, dok im to konačno ne uspe. A on je niko drugi do Silvio (igra ga Sorrentinov “kućni glumac” Toni Servillo iz La grande bellezze i Il diva), trenutno u opoziciji, ali spreman na političke i ine igre kako bi se vratio na vrh. Od ličnih zadovoljstava, čini se da je već dobio sve i da ga impresioniraju jedino količine mladih i praznoglavih cura koje bi mu se divile, što nervira njegovu ženu Veronicu (Elena Sofia Ricci) koja je i sama jedna od tih i takvih bivših fufica i sa kojom mu je brak u nepopravljivoj krizi…

Valja primetiti da se “gazda” ne pojavljuje u filmu blizu sat vremena, ali jednom kada se pojavi, scenario i kamera neće ni u jednom trenutku odlutati daleko od njega, bilo da se radi o njegovim političkim muljačinama, perverznom smislu za zabavu ili melodrami raspada braka sa ženom. Pritom Silvio u namerno “uvoštenoj” interpretaciji Servilla verovatno nije u stanju sakriti svoj “prljav veš” ni od svoje unučadi, a kamo li od političkih i
poslovnih rivala. I u tome dobivamo čak nekakvu začudno-humaniziranu verziju istog (posebno u kasnijoj pasaži sa zemljotresom koji je pogodio L’Aquilu, neku staru ludu u koju se nekadašnji beskrupulozni trgovac nekretninama, slavom i maglom pretvorio, premda je Berlusconi gotovo sam pokrenuo talas populizma ne samo u Italiji nego i globalno verovatno nikad ne podcenjujući ljudsku glupost.

Čak i kada zanemarimo moralni aspekt takvog portreta (koji bi bio sasvim u redu da je nastao u vreme “bunga-bunga” zabava i Berlusconijevih ispada u spoljnopolitičkim situacijama) koji naprosto ne korespondira sa današnjim vremenom i današnjim saznanjem o fenomenu populizma i prostakluka koji je upravo Berlusconi pokrenuo, otvaraju se problemi čisto filmske prirode. Naime, dinamika i tempo opadaju u drugoj polovini, a potencijalno interesantni Sergio u principu nestaje iz priče sa celom svojom klikom, da bi se vratio na blic i izneo poentu kako on i njegovi ipak nisu dorasli Silviju i
njegovima. Možda je to namerno tako urađeno, da posle kratkog i užitkom obojenog “dizanja” dolazi do bolnog i otupljujućeg “spuštanja” jer takva je prosto mehanika drogiranja, ali i polu-kriminalnih karijera, pa i moći koja povezuje i jedno i drugo.

U svakom slučaju, paralela koja se povlači sa Scorseseovim The Wolf of Wall Street bila bi jasnija i direktnija da je film ostao fokusiran na Sergiov ugao koji bi bio i inovativan u smislu pričanja u principu poznate priče o Berlusconiju, ali to ne znači da je film ovako slab i da nema svojih momenata. Sorrentinova režija je raskošna i film se prosto “topi u ustima” tokom masovnih “party” scena obojenih hedonizmom, a ne manjka ni duhovitih
intervencija, čak ni u sporijem drugom delu. Film je i tada gledljiv i pratljiv, ponajviše zahvaljujući Servillovoj interpretaciji, ali ostaje nam da se pitamo kakav bi film bio u integralnoj verziji i šta je iz nje i kako odstranjeno za ovu festivalsku. Dilema koja se nameće je: je li se toliko toga izgubilo u prevodu da menja suštinu filma ili je i od ovoga što pred sobom imamo ostalo previše. Loro svakako nije najbolji Sorrentinov film, ali ostaje
nam da vidimo razmere toga. (Marko Stojljković)

6/10

 

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame