Aktualno film Kritike POP COOLTURA showbiz

Kursk (T. Vinterberg) – Film katastrofe obeležen kompromisima

Lako rešenje nameće se samo od sebe: napišem “E, do Kurska” i završim posao, ali u svojoj razačoravajućoj pipavosti u cilju ne-talasanja, film Kursk u režiji Thomasa Vinterberga zapravo nije komad filmskog otpada. Ne, reč je o tehnički solidnom filmu čiji autori Vinterberg, scenarista Robert Rodat (poznat po filmovima s kraja prošlog stoleća Saving Private Ryan i The Patriot) i producet Luc Besson verovatno hteli različite stvari, pa
u konačnici film deluje kao iznuđeni kompromis.

U prologu se upoznajemo sa likovima: Mihailom (Matthias Schoenaerts kao sinonim za evropsku muškarčinu novog kova), njegovom ženom Tanjom (lepotica Léa Seydoux vrlo dobra u deglamuriziranoj ulozi trudne ruske domaćice), kolegama koje ćemo kasnije razlikovati samo po funkcijama koje obavljaju, Mihailovim sinom Mišom (debitant Artemij Spiridonov) i drugima, a sve se događa na svadbi, kao naklon Ciminovom filmu The Deer
Hunter, te otkrivamo neku vrstu esnafske povezanosti i međusobne lojalnosti mornara- podmorničara. Nakon toga se radnja grana na tri nivoa, onom podmorskom koji prerasta u film katastrofe, onom na površini koji prati Tanju i druge supruge u strahu, nadanju i potrazi za informacijama, te onom geopolitičkom koji, navodno, ispituje uzroke spore i neadekvatne reakcije ruskih vojnih i državnih vlati, te njihovo oklevanje da prihvate pomoć
ponuđenu od strane britanske i norveške mornarice, u čemu naizmenično pratimo ruskog admirala Gruzinskog kojeg igra Peter Simonischek i britanskog komodora Russella (Colin Firth kojem ovakve dostojanstvene oficirske uloge stoje kao dobro sašivena uniforma), dok se ruska birokratija oličene u liku kojeg tumači legendarni Max von Sydow u priču uvode kasnije…

Što se same katastrofe tiče, Kursk mora “plivati uzvodno” glede na činjenicu da je u pitanju film ne samo prema istinitom, nego i detaljno ispitanom, dokumentiranom i medijski ispraćenom događaju iz novije istorije. Odgovor na to može biti delimična fikcionalizacija likova i njihovo građenje na osnovu potvrđenog materijala u smislu toga šta je izazvalo eksploziju, koliko je inicijalno preživelih bilo, u koji deo podmornice su se sklonili, šta im je
protokol nalagao da moraju učiniti u slučaju havarije… Vinterbergov interes za zajednicu koji po pravilu pokazuje u svojim filmovima bi tu onda jako lepo došao do izražaja, recimo na tragu onoga što je njegov česti scenarista Tobias Lindholm napravio u svom slično postavljenom filmu A Hijacking, ali Rodat u svom scenariju taj aspekt ne razrađuje dalje od klišea, pa je vrhunac jedna i jedina žanr-scena rizične misije u potpoljeni deo podmornice
po patrone za generator za kiseonik, dok je rasplet prigodno-slučajan, verovatno zbog kalkulacije koliko brutalnosti prosečan gledalac filma katastrofe može da podnese.

Kao socijalna drama smeštena u povezanu zajednicu kojom upravlja tradicionalni autoritet (u ovom slučaju mornarica), Kursk je više  “vinterbergovski”, ali i tu granice postavlja scenario koji ne produbljuje sukob mornarskih žena sa mornaricom samom po sebi, već kao da pokušava da izbalansira strah i nadu sa kritikom društva i jednog sistema koji se raspada, a da bi sačuvao iluziju veličine spreman je da žrtvuje ljude. Opet, kritička oštrica je ublažena i otupljena, da ne kažem potpuno iskrivljena u smislu koga cilja i koga treba ciljati, ali to već može biti krivica Luca Bessona koji je čak pristao da pokojnog Jeljcina ni krivog ni dužnog “namaže govnima” ne bi li sakrio trag Putinove nesposobnosti i neodlučnosti na njegovom prvom državničkom testu. Čini se da je namera bila na taj način “izmoliti” snimanje na lokacijama, ali izgleda da ni takav kompromis nije bio dovoljan trenutnom ruskom diktatoru.

To nas dovodi do geopolitčkog nivoa katastrofe i pitanja zašto Rusi nisu prihvatili ponuđenu pomoć sa Zapada, a odgovor je isti kao i u slučaju odbijanja snimanja na lokacijama i koprodukcije: hladnoratovsko stanje uma.

Prvo, ugled države se mora očuvati po svaku cenu, a to je nemoguće ako priznaš da ti se “trofejna” nuklearna podmornica “spotakla” na vlastiti trenažni torpedo, pa zato u prvo vreme izmišljaš bajke o neprijateljima, a onda odbijaš da pustiš pomoć.

Druga stvar, Kursk je bio prepun napredne tehnologije i vojnih tajni, pa ne bi bilo zgodno da se konkurencija toga domogne, premda su one bile skoncentrirane u prednjem, uništenom delu.

Treće i konačno, valja sakriti vlastitu bedu i nesposobnost od očiju sveta: činjenicu da su spasilačke podmornice prodate ili na dugotrajnom remontu, da je oprema neodržavana i da se ekonomija države generalno raspada, a da vojske može samo slediti taj trend. Za takvu državu su gubici ljudskih života podnošljiva alternativa. Upravo je taj nivo filma relativno najuspeliji, a bio bi još uspeliji da je dobio više prostora na ekranu jer je o tome dostupno i najviše podataka i ima najviše manevarskog prostora za detaljnu doku-dramu.

Opet, teško je reći da Kursk, ma koliko u konačnici bio rađen za generalnu i ne naročito političnu kino-publiku (i to na Zapadu pre svega), nema momenata čiste inspiracije. Jedan od tih detalja je i briljantna anti-intuitivna odluka da klaustrofobični kadrovi u podmornici pod vodom budu snimani u širem “widescreen” formatu od onih nadzemnih koji su uslikani u standardnih 16:9.

Među uspelije delove se mogu ubrojiti i vrlo elegantan “soundtrack” ruskog i klasičarskog štiha koji potpisuje Alexandre Desplat, te korištenje VHS-snimke legendardnog koncerta Metallice u Moskvi kao najave zloslutnih događaja.

Za verovati je da bi Vinterberg više postigao da je imao više kreativnog uticaja, ali studijski sistem oličen u Europacorp.-u je uzeo svoj danak. Opet, kada se crta podvuče, Kursk nije loš film. Nije ni dobar. Tek korektan. (Marko Stojiljković)

Tagovi
Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame