Aktualno Festivali film POP COOLTURA

Madeline`s Madeline (J. Decker) – Izvrsna gluma i eluzivna tema za jedan od najvećih indie hitova godine

Helena Howard appears in Madeline's Madeline by Josephine Decker, an official selection of the NEXT program at the 2018 Sundance Film Festival. Courtesy of Sundance Institute | photo by Ashley Connor. All photos are copyrighted and may be used by press only for the purpose of news or editorial coverage of Sundance Institute programs. Photos must be accompanied by a credit to the photographer and/or 'Courtesy of Sundance Institute.' Unauthorized use, alteration, reproduction or sale of logos and/or photos is strictly prohibited.

Neki filmovi su zahtevniji od drugih, i to sa dobrim razlogom, bilo da pričaju važnu priču ili da ispituju i menjaju način na koji priču pričamo, tako doprinoseći razvoju filma kao medija. Ponekad, međutim, razloga za toliku zahtevnost nema jer ona služi kao maska za odsustvo priče, odsustvo strukture u pričanju, odsustvo ideje ili kontrole nad njom. Tanka je granica između ambicioznosti i pretencioznosti, a u slučaju Madeline’s Madeline, jednog od ovogodišnjih indie-hitova koji je svoj festivalski život započeo na Sundanceu i Berlinalu početkom godine da bi hrvatskoj publici stigao na Human Rights Film Festivalu na zatvaranju sezone, najbolje će biti da prosudite sami.

Naslovna junakinja je naizgled obična tinejdžerka koju sa žarom i sirovim talentom igra debitantkinja Helena Howard. Ona radi ono što tinejdžeri bazično rade, opire se autoritetima i traži sebe i prostor / medij da se izrazi. Za nju je to gluma u eksperimentalnom teatru, u amaterskoj trupi koju vodi Evangeline (Moly Parker) koja zna da objasni finese posla kao što je razlika između imitacije i identifikacije, ali nije baš sasvim sigurna u kojem bi smeru njen projekat išao i zato kao da inspiraciju crpi od svoje najtalentiranije polaznice Madeline, pomalo čak i parazitirajući na njoj.

Sa Madeline ipak, saznajemo, nije sve u redu i razlog za to verovatno nije njeno mešano rasno poreklo (u New Yorku XXI stoleća to je norma pre nego nešto neobično) ili iskustva koja je zbog toga imala. Saznajemo da je bila institucionalizirana, ne znamo zbog čega, da se njena raspoloženja često menjaju, da ima nasilne fantazije (verovatno ništa neobično za tinejdžere), kao i da je vrlo često na rubu njihove realizacije (talenat za glumu, možda).
Ona živi sa svojom previše zaštitničkom majkom Reginom (Miranda July) koja je tim odnosom zapravo guši i takođe zna biti nasilna (verbalno svakako – pasivna agresija je čudo) i to je pre razlog Madelinine bolesti nego puka posledica. U odnosima između tri žene, odnosno prelamanjima dve mentorske figure kroz Madeline će proći i ceo film…

Ono što se bez ikakve rezerve mora pohvaliti je gluma Helene Howard koja je toliko versatilna, eksplozivna, a opet kontrolirana da zahvaljujući njoj Madeline’s Madeline nije dosadan film čak i kada meandrira, pa se rediteljicu Josephine Decker kojoj će ovaj film verovatno poslužiti kao proboj u okvirima indie scene (ili je makar uzdići iznad “mumblecore” korena) mora pohvaliti i za otkriće i za rad sa mladom glumicom pred kojom stoji zvezdana budućnosti. Nemam nikakvu potvrdu, ali mi intuicija govori čak da se proces stavaranja ovog filma odvijao unatrag, i da je sve počelo od glumice, a da su lik, prosede i scenario (koji sam po sebi deluje kao improvizacija u stilu ranijih radova Mikea Leigha) nastali zapravo iz nje.

Konfuzija je posebno prisutna na tematskom planu, pa ne znamo je li Madeline’s Madeline film sa nekakvom rasnom agendom, film o izazovima roditeljstva i odgoja, film o atipičnom odrastanju, film o ulozi umetnosti u formiranju ličnosti ili film o tome ko ima pravo da priča čije priče, što se takođe može spojiti sa prvom, a u nekoj meri i sa ostalim stavkama. Ovako, meandrirajući i konfuzan (pobornici bi rekli fluidan) na tom planu, ovaj film zaista postaje izazov čak dosta blagonaklonijem gledaocu od poslovično smorenog filmskog kritičara. Svakako da su navedene teme važne, sve do jedne, i zato su zahtevale ili detaljniju razradu ili bolje međusobno prožimanje. Tu argument ostavljanja slobode za interpretaciju ne pije vodu jer je pitanje autorstva, parazitiranja i prava na pričanje svojih i tuđih priča možda i najznačajnije pitanje našeg vremena. Madeline’s Madeline na kraju
ispada nedovoljno formuliran film da bi “pipao” puls našeg vremena, ali svejedno dovoljno zanimljiv kao kuriozitet. (Marko Stojiljković)

6/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame