Aktualno Celebrities film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz Zabava

Grace Jones: Bloodlight and Bami (S. Fiennes) – Neobični portret androgine heroine

Nije teško reći šta je Grace Jones. Ona je pre svega Pojava, pažljivo dizajnirana i doterana, sama od sebe ili tuđom rukom, ali u svakom izdanju napravljena tako da upada u oči i da se pamti. Ona je model. Ona je pevačica, zapravo više izvođač, “performer”. Ona je glumica. Ona je androgina i agresivna. Ona je glamurozna ratnica i ceo svet je njena pozornica.

Mnogo je teže, međutim, reći ko je ona dalje od biografskih, diskografskih, filmografskih i bibliografskih podataka. Odakle dolazi (prvo sa Jamajke, onda iz New Yorka), kamo ide (London, Pariz, Moskva ili Tokyo), s kim (sa producentskim duom Sly & Robbie, sa Dolphom Lundgrenom s kojim je bila u vezi i navodno mu jednom zapalila hlače, s bivšim mužem Jean-Paulom Goudeom, s dizajnerom šešira Philipom Treacyjem čije kreacije
obavezno nosi na svakom javnom nastupu ili s voditeljem Russellom Heartyjem kojeg je jednom prilikom odalamila uživo u programu) i sa kojim ciljem. Možda će to nekome biti novina, ali Grace Jones sada ima 70-ak godina (iako je u dobroj kondiciji, fizičkoj, mentalnoj i vokalnoj), majka je i baka, ali je takođe i kći i sestra i rođakinja i suseda. Time se, nominalno, bavi dokumentarac Sophie Fiennes pod-naslovljen Bloodlight and Bami.
Film je nastajao dugo, oko desetak godina i sniman je uporedo sa Graceinom ekstenzivnom turnejom, radom na albumu Hurricane i posetom familiji i poznatim mestima u Kingstonu, što služi kao nekakav, kakav-takav okvir za priču, doduše oslobođen linearnosti i, usuđujem se reći, svakog konteksta. Na taj način Fiennesova, inače poznata po svoja dva A Pervert’s Guide filma snimljena sa “stand-up” filozofom Slavojem Žižekom koji su takođe snagu crpeli iz svog subjekta, doduše na vrlo verbaliziran način, odstupa od klasične “rockumentary” forme koja podrazumeva intervjue i arhivske snimke, a umesto toga nudi opservantni, “fly on wall” pristup i za potrebe filma posebno (re-)kreiran koncertni spektakl snimljen u Dublinu.

Ekstenzivno snimanje bez intervencija je rezultiralo dugom montažom i selekcijom materijala snimljenog u raznim formatima i aspektima slike, od kućnih do profesionalnih i od vertikalnog videa s mobitela do “widescreena”. Nešto najbliže temi filma, osim posmatranja Grace Jones kako se ponaša na sceni i van nje, je i pitanje kako je i zašto postala to što je, a odgovor na njega Fiennesova pokušava pronaći upravo u domaćinskom okruženju Jamajke, odakle dolazi i pod-naslov. Bloodlight je crveno studijsko svetlo, a Bami kruh na lokalnom dijalektu. Ili prevedeno na jezik zaboravljenog
Ekrema Jevrića – Kuća Pos’o. U tom smislu najveće otkriće može predstavljati činjenica da je Grace detinjstvo provela s bakom jer su se njeni roditelji otisnuli u potrazi za boljim životom i da je bakin drugi muž, religiozni fanatik nadimka Mas P fizički maltretirao Grace i njenu braću i sestre. On je kao
duh i dalje prisutan i u kući i u Graceinom stvaralaštvu jer ona svoju dominantnu i svadljivu crtu vezuje upravo za njega, a to joj može pomoći možda na sceni ili prilikom uživljavanja u filmsku ulogu Bond-negativke ili Conanove kameratkinje, ali ne i u životu.

Bloodlight and Bami je zato film koji valja osetiti pre nego razumeti i tome pomaže ako ste fan Grace Jones, što ja zapravo nisam. Meni je ona samo zanimljiva, i to vizuelno daleko više nego muzički jer sam njene hitove slušao samo usputno, a ne koncentrirano. Filmu se, međutim, ne može osporiti formalna hrabrost da se uputi u zonu nepoznatog i artističnog (što i nije tako daleko od suštine Grace Jones), ali manjak konkretnog konteksta ga čini težim štivom za ne-fanove, dok je za iskrene i totalne poštovaoce, sa druge strane, obavezna lektira. (Marko Stojiljković)

7/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame