Aktualno film Kritike POP COOLTURA

Dokumentarci za skrenuti pažnju pri kraju godine: Odjava 12345

Naš suradnik Marko Stojiljković probrao je neke od interesantnih dokumentaraca na koje je valjalo skrenuti pažnju tokom godine.

5. Majči – J. Lukić (2018)
Legenda kaže da se Josip Lukić susreo sa gnevnim pogledima ispitne komisije kada je umesto kratkog portretnog dokumentarca doneo skoro pa dugometražni. Gnevni pogledi su se brzo pretvorili u otvorena usta sa dobrim razlogom jer je Majči film “bez filtera” kao i njegova protagonistkinja, autorova majka, koja nam otvara svoj život bez zadrške, dotičući se nasilja u braku i familiji, iskustva razvedene žene, iskustva pripadnice srpske manjine u Splitu u ratno doba i još koječega. Majči je dokaz da hrvatska dokumentaristika ima svetlu budućnost i ime joj je Josip Lukić.

4. The Waldheim Waltz – R. Beckerman (2018)

Šta bi bilo kada bi se otkrilo da je bivši generalni sekretar UN-a i u tom predsednik jedne razvijene evropske države sasvim zgodno iz svoje biografije izbrisao svoju nacističku prošlost? Ništa, kao što je to bio slučaj sa Kurtom Waldheimom, austrijskim predsednikom u dva mandata, svako malo bejahu neki protesti, na kraju “pojeo vuk magarca”. Iako sastavljen isključivo od arhivskih snimaka iz 70-ih i 80-ih godina, film Ruth Beckerman je
neobično aktuelan danas kada se pojedine “krunisane glave” više i ne stide svojih simpatija prema nacizmu.

3. Playing Men – M. Ivanišin (2017)
Muškarci su oduvek imali poriv da se igraju, a Matjaž Ivanišin to demonstrira slažući kolekciju najčudnijih “muških igara” i “narodnih sportova” od rvanja u ulju do šijavice i od kamena s ramena do bacanja koluta sira s crkvenog zvonika na vrhu brda. Ivanišinov dokumentarac nije samo kolekcija čudnih muških navada, već se na polovini okreće i ka tvrdnji da muškarci sa jednakim žarom i pristaju da igraju uloge u raznim masovnim
spektaklima, kao recimo na dočeku Gorana Ivaniševića nakon osvojenog Wimbledona. Playing Men je izuzetno uspeo primer kako je moguće eluzivnu tematiku elegantno spakirati u dokumentarac od nešto preko sat vremena.

2. Obscuro Barroco – E. Kranioti (2018)
“Kada bi Rio bio osoba, bio bi transrodna osoba.” kaže nam protagonistkinja i naratorka ovog izuzetnog poetskog eseja o rodnosti Evangelije Kranioti. Pa ipak, ispod sveg šarenila i iluzije slobode koju nudi karneval u Riju, krije se potreba za klasifikacijom i etiketiranjem, a apsolutna sloboda “krojenja vlastitog tela” je ipak utopija. Samo ovde poenta nije “nabijena” čekićem, već je upakovana u fascinantan audio-vizuelni uradak.

1. Victory Day – S. Loznica (2018)
Ponekad je takođe dovoljno samo biti u pravo vreme na pravom mestu i sav apsurd današnjeg života će se odviti pred kamerom kada se ona upali. A aktuelni politički trenutak nam u svojoj paradoksalnosti nikada neće biti jasniji nego kada tom kamerom uslikamo haos, mirnu koegzistenciju i verbalne sukobe na rubovima skupa koji obeležava jedno do sada neosporeno civilizacijsko dostignuće – pobedu nad fašizmom. Međutim, vredi li ta
pobeda išta kada je svojataju oni koji napadaju tuđe zemlje i na nju se pozivaju dok finansiraju fašističke režime. Zato je Sergej Loznica jedan od najintuitivnijih, najinteligentnijih i najvažnijih dokumentarista danas.

Vrijedni spomena po abecednom redu:

Bisbee ’17 – R. Greene (2018): Dokaz da je suočavanje sa zločinačkom prošlošću težak posao bilo gde u svetu i da je ponekad nužno naterati ljude da se stave u tuđu kožu.

Dom boraca – I. Ramljak (2018): Nakon niza kratkih filmova opservantni eksperimentalac, dokumentarista i filmski kritičar Ivan Ramljak je više nego uspešno prestupio preko granice dugog metra izvrsnim filmom u kojem slika opet govori više od bilo kojih zamislivih reči.

Faces Places – A. Varda i JR (2017): Zato što starost ne mora zatirati lucidnost i agilnost, a iskustvo od preko pola veka ipak znači nešto.

Na vodi – G. Dević (2018): Zato što je život reka i zato što se među ribolovačkim pričama dosta često nalazi nešto neverovatno bitno i revolucionarno.

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame