Aktualno Festivali film

Exclusive film festival report: Kustendorf 2021 a ka Kusturica online – „Film je mrtav, živeo film!“

Četrnaest godina festivala „Kustendorf“ ove godine, u onlajn formatu.

U situaciji kada se većina svetskih festivala odlaže ili održava u skraćenom formatu onlajn, kada se premijere filmova, posebno autorskih otkazuju, kada bioskopi skoro i ne rade, kada novca za produkciju nema, kada caruju „Netfliks“ i ostale platforme koje uglavnom ne pružaju ništa osim puke zabave, festival „ Kustendorf“ podiže lestvicu i to tamo gde ima najmanje novca – u studentskom kratkometražnom filmu.

Ova godina donosi nam jednu vrlo ujednačenu selekciju u pogledu kvaliteta. Poseban adut ovogodišnjeg festivala
je Emir Kusturica kao moderator. Kusturica je sa svakim autorom, od studenata do već renomiranih imena,u
kratkom, ali vrlo sadržajnom razgovoru, uspeo da nam pruži detaljan osvrt na prikazani film. Svim učesnicima i
gledaocima ovogodišnjeg festivala pružila se sjajna prilika da pogledaju odlične filmove a potom uživaju u
pratećim razgovorima. U ovogodišnju selekciju ušlo je dvadeset dva igrana i dokumentarna kratkometažna filma, od prispelih 439 filmova, iz celog sveta. Ono što ne mogu da ne naglasim,uzme li se u obzir da tek svaki peti film u današnjoj industriji režira žena, „Kustendorf“ i tu diže lestvicu u odnosu na svetske festivale, tako da imamo gotovo
podjednak broj žena reditelja učesnika.

U programu savremene tendencije prikazani su novi film Končalovskog, Bena Zejtlina i nažalost preminulog Kim
Ki Duka. Ove godine, nije bilo koncerata, nismo se mogli grudvati sa Lejlom Hatami, Metom Dilanom, Odri
Tatu, piti piće i ćaskati sa Paolom Sorentinom, Gael Garsija Bernalom, Džimom Džarmušom i mnogim drugima,
što je možda i najjači adut ovog festivala, ali ipak je ovo filmski festival i prevashodno smo tu zbog dobrih
filmova.

Članovi žirija Miki Manojlović, Aliče Rorvaher i Bruno Tarijer, jednoglasno su odlučili da nagradu “Zlatno jaje”
dobiju dva filma, Presuda u slučaju K, reditelja Uzgira Anila iz Austrije i film Pravo po rođenju, reditelja Inbara
Horeša iz Izraela. “Srebrno jaje” osvojio je film Kiša, reditelja Pjotra Milčareka iz Poljske, dok je “Bronzano
jaje” otišlo u ruke Ane Aleksovske iz Makedonije za film Konzumirati savremeno.

Presuda u Slučaju K, Uzgura Anila, austrijskog reditelja, Turskog porekla, pomalo začujuće je dobitnik glavne
nagrade. Govori o porodici koja pokušava da se vrati normalnom životu posle silovanja koje je pretrpela ćerka.
Najozbiljinija produkcija, kasting je odličan, režija jeste dobra, ali utisak je da reditelj ne pokazuje nimalo neki
svoj autentični pristup, nego se ta režija dosta naslanja na rad Fatika Akina i Zvanjgiceva.

Kao što smo rekli glavna nagrada je podeljena, pa je tako Zlatno jaje, dobio i izraelski film Inbar Horeš ,Pravo po
rođenju. Nataša je, mislim Ruskinja, eventualno Ukrajinka,koja je u lošim odnosima sa svojom majkom i koja
putuje u kamp u Izrael, koji je organizovan sa ciljem da mlade ljude jevrejskog porekla širom sveta podstakne da
emigriraju u Izrael. Rediteljka pokušava da nam prikaže, bar se meni tako čini, da sama emigracije podrazumeva
da ipak suštinski nikada nećemo pripadati zemlji u koju emigriramo. Ovaj film takođe ima ozbiljnu produkciju,
dobar scenario, dobre glumce, ali kao i Presuda u slučaju K, nedovoljno poetičan za festival kao što je
Kustendorf.

Makednoci ponovo razbijaju! Posle sjajnog animiranog filma Monah, koji je prikazan na Kustendorfu 2019,
godine, stiže nam dokumentarni film Konzumirati savremeno, rediteljke Ane Aleksovske, dobitnik treće po
važnosti nagrade. Grupa penzinera svakodnevno posećuje kulturne događaje u Skoplju, uživa u istim, ali i u hrani koja se tom prilikom služi. Ubrzo, organizatori tih događaja pokušavaju da ih spreče u tome. Glavni lik filma Sunčica je tako jedna neposredna i iskrena žena,kao iz najboljih Almodovarovih filmova. U Skoplju, malograđani, u selu seljaci, kaže ona, ne može čovek da se spasi od toga. Zemlja meda, makedonski film je prvi film nominovan za najbolji dokumentarac i za najbolji strani dugometražni film. Nažalost, nije osvojio Oskara, ali nam mladi reditelji iz Makedonije pokazuju, kako se autentičnošću, iskrenošću, toplinom i neulepšavanjem stvarnosti, osvaja svet. Bravo!
Drugu nagradu festilava osvojio je Pjotr Milčarek,za film Kiša.U pitanju je kratak ali vrlo sadržajan i efektan
animirani film, koji govori o tome kako nas nedostatak lične odgovornosti tera da nepromišljeno sledimo
gomilu.Zvuči poznato, zar ne?

Žiri je odlučio da ove godine dodeli specijalnu nagradu filmu U čamcu, reditelja Bajzaka Mamatalijeva iz
Kirgistana. Nagradu nije mogao niko bolje obrazložiti do Aliče Rorvaher:” Specijalno priznanje žirija ide
reditelju koji je transformisao nekoliko elemenata, ženu, muškarca i dete, u ovom filmu. Učinio je to na šaljiv i
snažan način.U pitanju je film koji je stvaran, ali isto tako i parabola. Koliko simboličan, u isto vreme je i realan
film. Čak i u bajkama već znate kraj, ali radosni ste da ćete opet nešto slično pogledati.”
Dodao bih još da je ovo sjajan film koji postavlja pitanje, kako je moguće da u 21. veku postoji verski fanatizam.
Agata Pušč, pozorišna rediteljka predstavila nam je film Dome slatki dome, koji nam prikazuje uznemirujuću
sliku, ne tako daleke budućnost gde se ljudi dele na one koji iznajmljuju i na one koji su iznajmljeni, pa tako za
rođendan iznajmiš priljatelje, u braku živiš sa iznajmljenom ženom i detetom i time stvaraš iluziju savršenog
života. Čini mi se da mi i sada to prilično dobro činimo. Film pratimo iz ugla deteta, desetogodišnjeg Olafa, čija
majka će, kako stvari stoje, njegovom krivicom preći na autlet varijantu. Odlična kamera i potpuno zaslužena
nagrada “ Vilko Filač” na ovogodišnjem festivalu.

Potpuni realizam sa elemetnima apsurda nam stiže iz Crne Gore u filmu Velika Dostignuća, reditelja Nikole
Vučinića. Grupa psihijatrijskih pacijenata, sticajem okolnosti, dospeva u mali grad. Jedan od pacijenata, likom
izuzetno sličan tamošnjem gradonačelniku, uspeva da pobegne i predstavi se umesto njega na svečanom
otvaranju zabavnog parka, zamišljenom kao projekat veka. Vučinić vrlo vešta uklapa govor Mila Đuknovića o
evropskim vrednostima i standardima,sve uz muziku Šostakovičevog Valcera br. 2, ne postavljajući granicu
između onih koji su u ludnici i van je. Jedna prava urnebesna tragedija sa odličnim kastingom, koja govori o
svima nama koji pristajemo da se svečano otvaraju, toalati i autobuska stajališta. Zaslužio je neku od nagrada.
Kusta ga je pohvalio i poručio mu da ide putem velikog reditelja Živka Nikolića.

Vera Suracel, rođena u Kišnjevu, u Moldaviji, predstavila nam je film Тaknuto-Maknuto, koji govori o Ivanu,
vozaču autobusa koji vozi celu noć, a kako bi stigao da spreči svoju bivšu devojku da se uda. Film govori pre
svega o neodlučnosti, međutim, iako ima dobrih elemetnata, odaje utisak nedovršenosti, mada svakako može da
posluži kao osnova za dugometražni film.

Najpoetičniji film nam dolazi iz Francuske, Pipo i slepa ljubav, Iga le Gurjerek. Ponovo imamo distopijsku viziju
sveta u kome se osećanja mere mernim uređajima, gde ih kontrolišemo meračima. Film je bez dijaloga, bazira se na pokretu, odlična muzika ga prati i kako reditelj kaže nastao je kao otpor svetu u kome su emocije zabranjene.
Kusta je mudro prozborio da je vrlo značajno što imamo ovakav film na festivalu. Srpski film, ponovo „briljira“ sa filmom Plava granica, koji je predstavio reditelj Ivan Dimitrijević. Dobro je snimljen, kao Starac i more na srpski način.Ipak, čini se da je najstrašnije to što ni sam reditelj nije znao šta hoće sa ovim filmom, što je čak i priznao u razgovoru sa Kusturicom, pa je ostavio otvoren kraj tj. mogućnost da svi mi izaberemo kraj po svojoj meri. Ako me nešto nervira, ovo me nervira. Da nije sve tako crno po srpski film, uverava nas danska rediteljka, srpskog porekla koja nam je prikazala vrlo dobar film Parada. Rediteljka se usredsređuje na tenzije koje nastaju kada se roditelji različitog kulturnog porekla ne slažu u pedagoškim metodama kako postupati sa decom. Parada istražuje na koji način se narav može ispravno i pogrešno razumeti, ali film sadrži dosta predrasuda, što predstavlja ozbiljan minus ovog filma.

Takođe, tu je i vrlo zanimljiv animirani , antropološki film „Trkija“ koji je nastao po motivima bajke Devojka
Brža od konja. Rekao bih, ipak, da je u celosti zasnovan na toj bajci, ali to ne umanjuje lepotu animacije, sjajno
uklopljenu muziku i veliki ručni rad koji stoji iza ovog filma. Film su uradile majka i ćerka iz Jagodine, Marija i Isidora Vulić i jedan od retkih koji je vrlo lako dostupan na netu.

Jedini film koji po mom skromnom mišljenju ne zaslužuje mesto u ovogodišnjoj selekciji je Povratak, Rustama
Halikova, u kojem se pas vraća iz mrtvih da bi spasao svog vlasnika. Iako je Kusturica sa dosta autora pričao na
njihovim maternjim jezicima, francuskom, engleskom, ruskom, koje inače sjajno govori, s ovim gospodinom,
iako je Kusta pokušavao, nije bilo smislene priče. Kakav film, takva i priča.

Film Do večeri odabran je za program Nedelja kritike u Kanu, kao prvi azerski film u istoriji. Tejmur Hadžijev je
postao jedini azerbejdžanski filmski stvaralac koji se u Kanu predstavio kao režiser i kao producent. Ozbiljan
film, već zrelog autora o udaljenom paru . Hadžijev nam daje odličan vizuelni prikaz kako se razilaze misli i
sudbina. Bravo i šteta što je izostala nagrada.

Iran,kao vrlo moćnu i aktuelnu kinematografiju, predstavlja Farid Hadži sa filmom Mesoljub. Priča prati
Hormoza radnika u mesari, koji već duži period krade meso. Postavljene su kamere, a on za to ne zna. Film se
pomalo naslanja na Zločin i kaznu a krajnji zaključak je da imamo јednu dobro socrealističnu priču. Kusta je
Farida ishvalio, rekao mu je da ide putem Kirostamija, ali ipak mislim da su ga Farid i njegov prevodilac više
oborili sa nogu njihovom neposrednošću, dečijom radošću i ljubavi prema filmu kao umetnosti. Obavezno
pogledajte taj razgovor.

U 2020. godini, umro je jedan od najvećih i najznačajnih filmskih reditelja 21. veka, Kim Ki Duk i to od
posledica izazvanih virusom korona. Istoričar umetnosti po profesiji, ali i strasni filmski stvaralac. Vrlo
produktivan autor, dobitnik vencijanskog zlatnog lava za film Pieta, tvorac velikih filmova Proleće, leto, jesen,
zima i opet proleće, Provalnik, Ostrvo i mnogih drugih. Moj drug, kaže Kusturica, ali i drug svih nas koji su voleli
njegove filmove. Veliki gubitak za svet filma i to na kraju godine, koja je i možda i najgora za film kao umetnost.

Kusturica će biti u prilici da pogleda neke njegove, što završene, što nezavršene scenarije i možda još nešto
nastane iz pera ovog velikog reditelja. Ujedno Emir Kusturica je izneo nadanja da je ovo jedino izdanje festivala
koje će biti održano bez živog kontakta ljudi, ali pokazao je i malo pesimizma govoreći da je ovo možda i naša
budućnost. Aliče Rorvaher nam govori da je ljudima potrebno da zajedno gledaju film u bioskopskoj sali. Danas se filmovi gledaju na monitoru računara ili televizoru gde publika ima apsolutnu kontrolu nad ostvarenjima. Svako može da zaustavi film u tim uslovima jer hoće da napravi pauzu zbog bilo čega. To nije dobro jer se tako preuzima
kontrola nad filmom što nije ideja autora ostvarenja. Na kraju filmovi sa ovogodišnjeg festivala, a pre svega mladi autori istih, nam ipak kazuju da je budućnost filma itekako svetla zato „Film je umro, živeo film“!

Ivan Živanović

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame