DOP magazin pop & off kulture

U Srbiji su posljednji dani parlamentarnih izbora. Masno otisnute političke opcije u novinama, reportaže iz Beograda, Ceca, Meca, Čorba, četinici, ustaše, radikali, demokrati, narkomani, novi izbori, Kosovo, kampanje, DSS, desno, centar, Svemir...ništa novo.

E mi ćemo pričati o književnosti. Koja politici prislanja na potiljak.cijev:oznaka M.70, kalibar 7.62 mm. I obrnuto.

No da najprije ukratko predstavim autora. Kako sam kaže Marko Vidojković (www.markovidojkovic.com) rođen je na carski rez 01. listopada '75. Pohađao je srednju pravno - birotehničku školu, a potom studiranjem na pravnom fakultetu stiječe titulu pravnika. Počinje pisati 1998., objavljuje u časopisima Književni magazin, Poluostrvo, Hiperboreja, Treći trg, Playboy, Zbilja, Duga, potom u knjigama Projekt Bukowski, Podgoričke noći, Na trećem trgu. Objavio je knjige Ples sitnih demona, ]avo je moj drug, Pikavci na plaži, Kandže i Sve su crvenkape iste. Za Kandže je dobio nagrade Zlatni bestseller I Petar Kačić, a knjiga je bila najprodavaniji domaći roman 2005. izašlo je pet izdanja Kandži, što znači petanest tisuća štampanih knjiga. Zaposlen je kao urednik Playboya, prije čega je bio urednik Maxima i vokal je punk benda On the run.

Pa da se pozabavimo najprije "Kanždama" kao Vidojkovićevom lansiranju iz anonimnosti. Radnja "Kandži" se događa za vrijeme Studentskog protesta 1996./1997. , prije deset godina. Na svim fakultetima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu izbio je studentski protest koji je trajao četiri mjeseca. Protest je izbio zbog krađe na izborima (na štetu Koalicije "Zajedno") te je umijesto priznavanja izbora bilo zatraženo formiranje ankentnog odbora Narodne skupštine radi ispitivanja zloupotreba. Najmasovniji i najdugotrajniji protest izrodio je "vojnike najmlađeg naroda na svijetu" kojima je Milošević u istom trenutko postao krvava opozicija sa premlaćivanjima, vodenim topovima i policijskim kordonima. Kulminacija studentskog bunta dogodila se 21. veljače u Beogradu skidanjem zvijezde petokrake sa Skupštine.
No ono što je idejno zanimljivo jest uvođenje nadrealnih elemenata u roman. Prije svega, Nada kao nadrealni lik u obliku misteriozne djevojke koji glavnog lika vodi kroz bijes, halucinacije i seks. Nada koja je tih mjeseci u Beogradu bila sve. I ništa.

"Odjednom svuda oko nas, demonstranti su jurcali ka Trgu Republike. Ugledao sam kako se u daljini cakle šlemovi. Milošević je konačno pozvao svoje pse. Kontramitingaši su se obradovali. Počeli su da se deru na sav glas. Podmetali su noge demonstrantima, udarali ih nasumiece Slobinim posterima, zviždali, skakali, smejali se."(Kandže)

* Prvo pitanje koje mi pada na pamet je ovo: što bi napisao kao epitaf na Miloševićevom grobu?

Ono šta mu piše na grobu mnogo je manje bitno od činjenice da se konačno dokopao groba. Milošević je najveća sramota moje zemlje i pečat koji je ostavio još uek je tu i jako je teško ispraviti sve ono što je za vreme njegove vladavine zasrano. Njegova smrt je takođe i sramota za sud koji nije uspeo da ga za života osudi.

* 21. januara '97 u Beogradu je izveden performance pod nazivom VRATIMO IM SLIKU u kojem su studenti okrenuli ogledala prema kordonu kako bi se uhvatila slika vlasti. Da danas postaviš ogledalo prema čitavoj Srbiji, kakav bi bio odraz u njemu?

Sjebana, nekad velika zemlja i sjebani, nekad srećni ljudi.

* Zanima me, koji bi trenutak iz studentskog protesta volio izbrisati iz sjećanja?

Mnogo njih. Ceo karnevalski duh tog protesta mi je išao na nerve. Neki od nas mislili su da se bore za nešto jako bitno i da tu nema mesta zajebavanju i žurkama, ali kad danas pogledam na to, kapiram da verovatno drugačije nije ni moglo da se utiče na tako veliki broj ljudi, osim da ih napališ na to kako su protesti u stvari jedno veliko zezanje.

* Misliš li da se mladi ljudi u Srbiji danas, nakon svega, nalaze u nekakvom egzistencijalističkom vakuumu?

Ne. Mislim da se matorci (40+) nalaze u teškom kurcu i da su oni isključivi krivci što mladim ljudima nije ponuđena nikakva alternativa. Njima su, dolaskom Miloševića, životi prekinuti u mnogo delikatnijem trenutku nego naši. Mladi su, kao i svi mladi, puni energije i neiskorišćenog potencijala. Kad to ukapiraju, niko i ništa neće moći da ih zaustavi.

* OK, a kako gledaš na to da ovim prostorima upravlja zapravo ruralna sredina? Babe koje svršavaju na južnoameričke sapunice i dede koji čiste raznorazne ordene iz '45. Mladi i obrazovani ljudi kao da se odlučuju za neku vrstu neutralne mimikrije.

Naše zemlje, pre svega, treba doživljavati realno. Ne treba da se zanosimo idejama da su Srbija i Hrvatska zemlje u kojima glavnu reč vode grafiti crtači, pankeri i pisci. Te babe, dede i džibere treba doživeti kao naše sugrađane, taj ruralni korpus moramo da prihvatimo kao realan i većinski i tek kad budemo objektivno sagledali stvari možemo početi da ih menjamo. Ovako, mnogi mladi, ubrani i obrazovani ljudi se obeshrabre jer su se dugo uljuljkivali u iluzije da su svi u njihovoj zemlji kao i oni.

* Prije nekoliko godina sam jednom redatelju postavila pitanje o tome što se promijenilo dolaskom Tadića na vlast, na što je on izjavio da je on primijetio samo to da se dotični udebljao od silnih domijenaka. Može li se na našim prostorima udebljati bez politike i korumpiranosti?

Naravno da može. Dovoljno je samo da jedeš po pekarama i da sediš osam sati u nekoj kancelariji i gotov si. Uz sve zamerke na kilavosti, Tadiću se mora priznati da je takvom taktikom Demokratsku stranku i sebe doveo na sam vrh popularnosti. Pitanje je samo kakvi bi bili kad bi imali i neku realnu vlast u zemlji, pošto je Tadićeva uloga umnogome protokolarna.

* Dobro, koliko revolucija (danas) ima smisla i odjeka u demokraciji s obzirom da sve možeš reći, ali nitko to ne čuje?

Mi smo petog oktobra imali revoluciju i tad smo propustili šansu da to odradimo na pravi način. Sve je obavljeno nekako na pola kurca, pa je tako i ogroman deo Miloševićeve ekipe ostao netaknut, a samim tim i opasan. Danas društvo može da se menja, ne revolucijom, već uticajem na mlade naraštaje i generacije koje dolaze, a kojima se gotovo niko ovde ne bavi. Direktan konakt s njima pomogao bi da im se u glavu usade i neke druge vrednosti osim onih koje im pružaju RTS i TV Pink.

Prešao sam na drugu stranu ulice i požurio kući. Tamo sam smotao jedan džoint žarkovačke trave i rešio da se otkinem. Nema gluplje stvari od solo duvanja, ali nekad se narkotici pretvore u tvog najboljeg druga, a jedini način da s njima komuniciraš je da ih spaljuješ i inhaliraš. ("Kandže")

* Koja su tri pitanja koja bi postavio glavnom liku u Kandžama, a na koja još nisi dao odgovor u knjizi?

1.Brate, zašto baš toliko glavom kroz zid? 2. Zašto ne još neka riba kad si toliko potentan? 3. Pošto vutra?

* Da možeš autosugestivno stvoriti halucinaciju, recimo na LSD-u, kako bi ona izgledala?

Verovatno bih pokušao da oživim neki horor. Nikad dovoljno horora.

Zatim se njezin vreo dah stvorio ispred mene. Zgrabila me je za glavu i počela divljači da me ljubi i ujeda. Režala je, urlikala i stenjala, a ja sam joj kažiprstom trljao ko kamen tvrdi klitoris, pokušavajući da izvedem kakav- takav kontra napad. To ju je, međutim, još više raspalilo i ona me zgrabila za kukove, podigla iznad površine vode, natakla se i onda smo tako spojeni bućnuli zajedno u more šampona i moje štroke. Poslje jednog sata najdivljačkijeg seksa koji je uži centar Beograda ikada zabeležeo, Nada je kao oparena skočila iz kade i otvorila vrata od kupatila. Svetlo je grunulo unutra. (Kandže)

* Veliki dio čitateljstva ti je i ženska populacija, po slobodnoj procijeni, zbog odličnih scena sex-a. Koji pisac je na tebe ostavio najjači utjecaj, što se toga tiče?

Moram da priznam da mi je Bukovski na momente previše brutalan kad su scene seksa u pitanju, ne zato što nije umeo da ih opiše, nego jer je seks koji mu se dešavao bio upravo takav. On je najdalje u tome dogurao, dok ostali pisci, poznati i nepoznati, živi i mrtvi, toj tematici često pristupaju s dozom stida i konzervativnosti, ili pretenciozne eksplicitnosti. Ja se trudim da to kod mene bude taman, a i živim u uverenju da nisu samo scene seksa ono što privlači žensku publiku u mojim knjigama.

* Znači, paralela Bukowski - Vidojković?
Kod Bukovskog mi se najviše dopala ta bolna iskrenost i ja sam se trudio da primenim taj recept i na svojim romanima. Što iskrenije opštiš sa samim sobom, odnosno svojim junakom, to će čitaoci jače da se zalepe za knjigu. Kad je u pitanju stil, mislim da čitaoci jasno uočiavaju razliku između njega i mene.

* U "Crvenkapama" primjećujem sarkastičan odnos prema ostatku srpske književne scene, a kao paradoks tome imamo činjenicu da si član Srpskog književnog društva. Ima li smisla biti dio nečega za što smatraš da je inferiorno u odnosu na tebe?

Učlanjenje u Srpsko književno društvo bio je jedini način da u to vreme pokušam da prodrmam književnu scenu Srbije. Bilo je to pre Kandži i te ogromne popularnosti koja je s njima došla. U odnosu na Udruženje književnika Srbije SKD je, uz sve nedostatke, mnogo liberalnije i okuplja mnogo kvalitetnije pisce. Eto, da nije bilo SKD, ne bih došao u Zagreb na susret s piscima iz HDP. Ne treba biti drkadžija po svaku cenu, već treba uvek premeriti na koji način si korisniji. SKD je toliko nejako i jebano od strane vlasti da im zaista ne treba još i to da Vidojković sere po njima. Činjenica je ipak, da posle jedne ružne epizode, tamo nisam baš nešto aktivan u poslednjih godinu dana.
* Koliki bi uspjeh neka od tvojih knjiga mogla imati izvan srpskog govornog područja, pa možda čak i izvan Beograda?
Kandže su rasprodate u preko 15000 primeraka, od čega je sigurno više od pola prodato van Beograda. U Vojvodini je jako dobar odjek, u svim srpskim gradovima u kojima sam promovisao svoje knjige bilo je puno ljudi, a i u Sloveniji nije loše, gde su Kandže najbolje prodavana knjiga mog tamošnjeg izdavača. Kapiram da sve moje knjige mogu da dotaknu bilo koga ko je živeo u zgradi, u kraju, u ulici, u bloku, bez obzira da li je Beograđanin, Srbin, Hrvat, Slovenac ili neko peti.