Aktualno film Glazba inmediasres Kritike mediji POP COOLTURA showbiz

David Gilmour: Live At Pompei – kino koncert na “mjestu zločina” za ljubitelje Pink Floyda

Malo je neuobičajeno da filmski kritičar recnzira koncertni video, ali hajdemo od osnovne premise: i koncertni video je snimljen, produciran i režiran, a ovaj partikularni koncert smo, pod uvjetom da nismo bili na licu mesta, mogli videti jedino u kino-dvorani, radnom mestu filmskog kritičara. Drugo, ovo nije bilo koji koncert, već koncert Davida Gilmoura koji se vratio na mesto trijumfa, u amfiteatar u gradu Pompeii i kao takav je značajan pop-kulturni artefakt. Takođe, kao i sve što ima dodirne tačke sa Pink Floydom, i ovaj koncert je pre svega performans zvuka, ali i slike.

Naravno, smešno bi bilo pisati čisto filmsku kritiku o koncertu, kao što bi bilo nadobudno pisati izveštaj s koncerta pogledanog u kino-dvorani. Zato će ovo biti jedan od onih tekstova kakve je moguće pročitati samo na ovakvim portalima, koji će Pink Floydu i Davidu Gilmouru prići kao pop-kulturnim fenomenima i koji će pomalo reminescencirati ono famozno “nekad i sad”.

Ma koliko bile povezane, te pojave su različite otprilike koliko i dva koncerta. Vremenska distanca od 45 godina nije jedina koja tu igra ulogu, ali je svakako bitna. U pitanju su dve različite tačke, različita iskustva, različit svet ili različiti svetovi. David Gilmour nije isto što i Pink Floyd.

Legendarni britanski sastav, naročito u periodu poznih 60-ih do sredine 70-ih, bio je nešto što pomera granice muzike, percepcije i slobode kao takve, jedan čudni amalgam psihodelije, emocije i fizike zvuka, skoro potpuno uspeli eksperiment koji uvek zvuči neponovljivo, a koji kvartet Gilmour-Waters-Wright-Mason uvek bez greške ponovi, pa čak i nadogradi. Pompejski nastup je bio jedan od “highlighta” grupe koja je ispitivala sve moguće granice, čak i sa Watersovim konceptualnim albumima zvanim narativi, pa i kasnije, posle razlaza, pod Gilmourovom kreativnom dominacijom kada je zvuk bio usmeren prema iskalibriranom bluesu i zapravo popu. Svet se menjao, grupa je pokušala da održi korak od “hippiejevskog”, hladnoratovskog, egzistencijalističkog i post-egzistencijalističkog sveta u kojem su osvajane slobode do “vrlih novih” 90-ih kada su iste izgubile smisao i kasnije u novom milenijumu kada su kao prevaziđene napuštene i zamenjene novim strahovima.

David Gilmour je, pak, ostarela legenda gitare (električne, akustične, steel) i od vremena i života ogrubelog glasa koji još uvek vrlo efektno zvuči koja bi da se vrati na mesto jednog od svojih trijumfa. Njegovo pravo, naravno. Nije li i Roger Waters uradio to slično ponovo postavljajući The Wall pre neku godinu i vodeći ga okolo po Evropi (zaustavivši se i u Beogradu i u Splitu), možda vizionarski sluteći novoizgrađene zidove od žice po Evropi, a verovatnije podebljavajući svoj penzioni fond servisiranjem starih i novih fanova, u čemu su mu i Gilmour i Nick Mason sekundirali na koncertu u Londonu. Uostalom, to je muzički biznis.

Dakle, očekivati onu energiju i spoj pažljive kompozicije i lude improvizacije od pre 45 godina na istom mestu jednako je suludo kao i očekivati da će kino-projekcija snimljenog koncerta biti jednaka prisustvu na licu mesta. Ne, ovo je bio do u tančine isplaniran “show”, sa tačno određenom set-listom sastavljenom više od klasičnih do poznih Pink Floyd hitova, a manje od Gilmourovog solo materijala. Tu Gilmour u pratnji ima ne samo bubnjeve, bas i klavijature, nego i još jednu do dve gitare, na par mesta saksofon, na jednom kontrabas, poduplane setove klavijatura, “back” vokale, svetlosne efekte, video projekcije i sve ono što podrazumeva jedan veliki koncert, pa makar i u omanjem amfiteatru. Sve to deluje savršeno, suviše savršeno, toliko da je spontano otprilike onoliko koliko pirotehnika može simulirati vulkansku erupciju.

Daleko od toga je da je tako šta loše, naprotiv. Čak ćemo uhvatiti Gilmoura kako uživa u solažama ili kako se sa štreberskom predanošću trudi da do u tančine skine i isprati starog sebe. Pa ipak nemamo osećaj da prisustvujemo nečemu velikom, čak epohalnom, jer će tako nešto na nekim sebi dragim, a nama fanovima mitskim mestima uraditi svi preživeli od te hippie generacije. I The Rolling Stones i Clapton i Knopfler i zapravo svi oni koji su imali jedan ili nekoliko takvih trijumfa. Neki od njih će čak ponovo okupiti i svoje grupe, a Gilmour je tu u problemu: Mason se povukao, sa Watersom ne razgovara često usled kreativnih ili kakvih god razlika, a Wright je, nažalost, pokojni.

Postavlja se pitanje kome je sve to namenjeno. Ako je nama po kino-dvoranama, onda mrka kapa, slično nam je kao da zavrtimo DVD doma, eto malo bolji zvuk, malo bolja slika, ali na isto dođe. Ako je onima u publici, džabe su krečili. To vrišti i aplaudira tačno tamo gde treba (ili je to stvar upeglanosti post-produkcije), stoji mirno na svom mestu i drži se za mobitel da snima i to ne pesmu-dve, već ceo koncert. Koja je svrha toga, nisam pametan i ne znam kome će i iz kog razloga ti ljudi koji su masno platili ulaznicu na ovaj ekskluzivni događaj svoje video-radove puštati kad je poznata stvar da se koncert snimao za DVD i BluRay od strane vrhunskih profesionalaca. Isto tako, teško da mogu shvatiti one što se prešetavaju oko arene za vreme koncerta, kao i one što iz nje izašli, pa su zabeleženi u situacionim kadrovima iz zraka. Nadam se da se David Gilmour ipak ne oprašta od nas i da mu ovo nije čak ni poslednja tezga tog tipa. Mi ćemo kao publika opet navaliti na porciju dozirane nostalgije nadajući se nečem epohalnom i držeći mobitel pred očima, blaženo nesvesni da je vreme heroja davno prošlo. (Marko Stojiljković)

7/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame