Aktualno Celebrities Festivali film inmediasres Kritike mediji POP COOLTURA showbiz Zabava

Ekskluzivno iz Berlina: Isle Of Dogs (Wes Anderson) – distopijski crtić iz sjajne budućnosti

Filmovi Wesa Andersona imaju taj običaj da liče na filmove Wesa Andersona.

Reč je, dakako, o autoru prepoznatljivog stila koji vam je ili drag ili nije, i koji će vas iznenaditi možda u ponekom detalju, ali od kojeg u principu znate šta ćete dobiti: ljudsku toplinu, pomalo čudački hipsterski humor, divnu simetrično komponiranu fotografiju koja pršti od boja, veoma specifičnu i stiliziranu atmosferu, te obilje igara rečima kroz rapidni dijalog.

Isle of Dogs je, kao i Fantastic Mr Fox, animirani film rađen stop motion tehnikom, kao i Moonrise Kingdom vrlo uronjen u svoj kontekst (za razliku od američkih izviđača, sada imamo distopijski Japan iz bliske budućnosti) i poput Grand Budapest Hotela, ispod svog stila zapravo izuzetno političan.
U suštini, u pitanju je avantura i potraga dečaka Atarija za svojim psom imena Spots koji je, kao i ostali psi, ljudskom voljom proteran na otok smeća po planu Atarijevog ujaka Kobayashija, gradonačelnika i apsolutnog gospodara Megasakija. Kobayashi, naime, dolazi iz duge loze pasomrzaca i sada je konačno osmislio zaveru kako da ih, ljubimce kao i čuvare i lutalice, okrivi za bolesti i da ih se konačno reši. Atari će, naime, sa čoporom otočkih pasa tragati sa svojim prijateljem, otkriti i pokušati da spreči zaveru.

Za pasju i ljudsku ekipu je glasove posudila zvezdana postava američkih glumaca (Bryan Cranston, Edward Norton, Liev Schreiber, Greta Gerwig, Bill Murray, Bob Balaban, Jeff Goldbloom, Tilda Swinton, Scarlet Johansson, Harvey Keitel) pojačana Japancima (Ken Watanabe, Yoko Ono, te mladi Koyu Rankin kao Atari), što je možda malo preterano i impresivnost te postave više dolazi do izražaja na papiru nego li na ekranu. Film takođe,
za standarde animacije, traje malo duže nego što je to zdravo hitrom tempu (naročito po pitanju dijaloga) unatoč, ali ne može se reći da je Wes Anderson podbacio, naročito kad u priču uđe savršeno skrojeni soundtrack Alexandrea Desplata.

Posebno iznenađenje predstavlja, međutim, nešto sasvim drugo: upravo taj politički kontekst koji je veoma mračan, ponekad čak i brutalan. Jasno je, reč je o vremenu sadašnjem, o zloupotrebi vlasti, eliminaciji političkih neistomišljenika, kartelizaciji biznisa, širenju panike, traženju krivaca i udaranju na osetljiva i bolna mesta poput zdravlja u tim manipulacijama. Ide li Wes Anderson iz pravca čiste zabave u pravcu ozbiljnijeg društvenog komentara baš putem kojim se ređe ide, animacijom? Liči na njega. (Marko Stojiljković)

7-8 / 10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame