Aktualno Festivali film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz Zabava

Ekskluzivno iz Berlina: The Heiresses (M. Martinessi) – prerazvikana ljubavna lezbo drama

Rizikujem da budem proglašen nadobudnom neznalicom jer se neću složiti sa većim delom filmske kritike prisutne u Berlinu koja je The Heiresses ispratila sa aplauzima, ali meni tu nešto opako ne štima. To “nešto” nije ni gay, odnosno lezbijska, tematika, ni pomalo nedefinirani vremenski kontekst (bliska prošlost, ali nejasno radi li se o poznom periodu diktature u Paragvaju ili o pokušaju demokratizacije), ni mnoštvo pametnih i
potrebnih tema koje autor Marcelo Martinessi nabacuje. Čak ni sam anestezirano usporeni tempo ne smeta, odnosno ne bi smetao da su druge stvari posložene kako treba u ovoj zaista širokoj koprodukciji (Urugvaj, Paragvaj, Brazil, Nemačka, Francuska, Norveška) razvijanoj po festivalskim laboratorijama.

Chela (Ana Brun) i Chiquita (Margarita Irun) su sredovečni par koji živi u zajednici bez naročite strasti, ali sa jasno i funkcionalno definiranim ulogama. Pripadnica propale buržoazije Chela retko izlazi iz kuće i uglavnom provodi vreme slikajući, dok funkcionalne stvari poput novca i imovine prepušta Chiquiti. Chiquita, pak, možda zna sve Cheline rituale oko doručka, ali Chelinom imovinom ne upravlja niti vešto, niti odgovorno, što će ih
obe oterati u dugove i proces rasprodaje pokretne imovine, a Chiquitu čak i u zatvor. Chela će po prvi put morati raditi i zarađivati za život kao neslužbena taksistkinja i tako će upoznati slobodoumnu, tolerantnu i energičnu Angy (Ana Ivanova) prema kojoj će osetiti privlačnost.

Opis radnje deluje kao minimalistička melodrama i film se tako i ponaša stavljajući upravo taj “voli me – ne voli me” zaplet u fokus, tek usput ubacujući intrigantne detalje poput razvlašćivanja i imovinskog propadanja starije buržoazije, nošenja pripadnika tog sloja sa situacijom da po prvi put moraju raditi za život, dinamike života u paru koja se ne razlikuje puno kod straight i gay parova i povratne sprege te dinamike i crta ličnosti. Izvedba je, međutim, pomalo traljava: ideja da se igrarijama sa osvetljenjem stvara jeziva atmosfera kuće koja se ljušti iznutra zabrljana je poprilično nemuštom, drmusavom kamerom iz ruke i insistiranjem na subjektivnim kadrovima čak i kada to nije potrebno, a ljubavni trougao zamišljen diskretno i bez eksplicitnosti ostaje ukočen što usled ograničenih sposobnosti glumica, što zbog autorske vizije koja nije najbolje iskomunicirana. (Marko Stojiljković)

4/10

 

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame