Aktualno Festivali film inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz

Ekskluzivno iz Berlina: 7 Days In Entebbe (J. Padilha) – odlična drama prema istinitoj priči otmice aviona

Od svog uspostavljanja 1947. godine, država Izrael se suočava sa pritiskom svojih suseda i unutarnjom palestinskom opozicijom.

Konfliktu se kraj ne nazire i svako ima svoje mišljenje o njemu, često navijačko i svetonazorsko. Razlika između revolucionara koji se bori za slobodu i teroriste je samo u uglu gledanja. Novi film Josea Padilhe (Elite Squad i nastavak mu) 7 Days in Entebbe inspiriran istinitim događajem otmice Air Franceovog aviona u Atini od strane palestinskih i nemačkih “revolucionara” u svom zauzimanju strana nije baš suptilan, pa će problem koji će gledaoci s filmom imati biti pre svega etički.

Dvoje nemačkih veterana RAF-a, Wilfried Böse (Daniel Brühl) i Brigitte Kuhlmann (Rosamund Pike) skovali su plan sa palestinskom organizacijom sličnog levičarskog usmerenja i sa još dvoje Palestinaca oteli narečeni avion, napunili ga u Libiji i prizemljili u naslovnom gradu u Ugandi pod patronatom notornog Idi Amina (Nono Anozie). Njihov cilj je oslobođenje nekoliko desetina palestinskih zatvorenika iz izraelskih zatvora. U
međuvremenu izraelski kabinet debatira različite opcije u datoj situaciji, Shimon Peres (Eddie Marsan) je za vojnu akciju, dok je Yitzhak Rabin (Lior Ashkenazi) skloniji mirnom i diplomatskom rešenju i obojica nastupaju sa svojih pozicija iz čisto političkih razloga. Usred talačke krize i pod uplivom francuskog aero-inženjera Jacquesa, Böse se polako koleba jer su sećanja na holokaust još uvek živa.

Moralni problem na stranu (perspektiva je pro-izraelska) film pati pomalo od “whitewashinga”, odnosno od prilagodbe istinite priče prema ukusu belačke publike, pa ugandski vojnici i palestinski borci ginu kao statisti, ne dobivamo jasnu motivaciju za postupke Idi Amina osim toga da je on budalasti diktator sa iluzijom veličine, a afrička strana epiloga (rat između Ugande i Kenije) je prigodno preskočena, pa se sve završava na izraelskoj akciji oslobođenja. Drugi vidljiv problem su dijalozi koji neretko zvuče kao ispaljivanje parola, kao i ponavljanja scena plesne probe koja zna biti atraktivna u smislu ritma (naročito ona poslednja repeticija uporedo sa vojnom akcijom), ali se poenta gubi u inflatornosti.

Opet, reč je o ritmičnom i dinamičnom filmu, zanatski briljantno režiranom, atraktivno snimljenom u stilu “lažnih 70-ih” sa diskretnom patinom smeđih filtera i vrlo dobro odglumljenom. Naravno, festivalske šanse su mu blizu nikakvih i zbog nepopularnog  političkog ugla i zbog festivalske politike nenaklonjene filmovima koji se mogu nazvati žanrovskim. (Marko Stojiljković)

8/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame