Aktualno autorski tekstovi Celebrities Festivali film inmediasres mediji POP COOLTURA showbiz Zabava

#OscarsSoOscary: Kalkulantska dodjela u “idealnom svijetu” – stručna analiza našeg filmskog kritičara

Rođenje deteta promeni čoveka. Meni je, recimo, korigiralo neke loše navike za koje više nemam vremena. Eto, smanjio sam pušenje jer moram da izlazim iz stana da bih zapalio, a niti mogu, niti mi se da uvek, baš u svakom trenutku podrediti sve svojoj nikotinskoj ovisnosti. I batalio sam noćne prenose stvari o kojima ću ionako sve saznati ujutro, recimo Oscare. Možda propustim tek poneku pikanteriju ili nečiji lapsus, bilo na pozornici, bilo u
publici, bilo u studiju među komentatorima, ali to i nije neka žrtva, o ono glavno: pobednički govori, voditeljske pizdarije, veći skandali, pobednici i gubitnici, biće svima dostupno u vreme prve jutarnje kafe.

S tim u vezi, jubilarna 90-ta dodela Oscara je protekla je bez nekih velikih obrata, nagrade su podeljene više ili manje očekivano, odnosno  kalkulantski, govori zahvale su tekli u očekivanom pravcu, nije bilo velikih izjava poput crnine na Zlatnim Globusima, Trumpu je utrljana “so na ranu” time što je po četvrti put u poslednjih pet godina kipić za najbolju režiju odneo Meksikanac (zabole ga baš), Frances McDormand je imala najbolji,
najefektniji i najpametniji pobednički govor, a Jennifer Lawrence se napila i sa čašom u ruci preskakala stolice. Dakle, ništa novo na kugli zemaljskoj. Ali nas zanima i nešto drugo…

Generalni trijumf je ostvario The Shape of Water sa dve glavne statue: za najbolji film i najbolju režiju (Guillermo del Toro), te se uz nagrade Alexandreu Desplatu za originalnu muziku (kopiju Amelie, reći će mnogi) i za najbolju scenografiju popeo na brojku od 4 od ukupno 13 nominacija. Sledeći “relativni pobednik” je Dunkirk sa tri kipića, sva tri u tehničkim kategorijama (miks zvuka, montaža zvuka i najbolja montaža) od ukupno 8
nominacija.

Gubitnikom večeri bi se mogao nazvati Three Billboards Outside Ebbing, Missouri sa dva “utešna” glumačka kipića za glavnu žensku (Frances McDormand) i sporednu mušku ulogu (Sam Rockwell), dok su mu izmakli, između ostalih, onaj za najbolji film i za najbolji originani scenario, a u obe kategorije se kotirao kao favorit. Oscari za scenario poslužili su kao moneta za potkusurivanje, njima je Akademija iskazala svoje politički korektne stavove i s visine po glavi pogladila gay (adaptirani scenario Jamesa Ivoryja za Call Me By Your Name) i afroameričku populaciju (originalni scenario Jordana Peelea), a slično se može reći i za kategoriju stranog filma u kojoj je pobedio naslov A Fantastic Woman Sebastiana Lelia koji se od svojih konkurenata izdvojio jedino time što u fokus stavlja transrodnu osobu. Od tri navedena filma, najmanje je sporan Ivoryjev scenario koji, fakat, ima nešto “kobasičastih”, grandioznih replika, dok je Peeleov scenario pun početničkih grešaka, rupa, “telefoniranih” obrata i “krpljenja” klišeima, a Leliov film bi, da nema transrodnu osobu za protagonistu (protagonistkinju), bio tek sasvim običan festivalski “filler”.

Po dve nagrade su uzeli još Darkest Hour (Gary Oldman za glavnu mušku ulogu, odnosno nošenje kostima Winstona Churchilla, te za najbolju masku, šminku i frizuru, što je sa Oldmanovim glumačkim ostvarenjem itekako povezano), Blade Runner 2049 (fotografija Rogera Deakinsa – nakon 14 neuspešnih nominacija, te vizuelni efekti) i Coco (za najbolji animirani film i najbolju originalnu pesmu). Od filmova sa po jednim kipićem, Phantom
Thread se može smatrati gubitnikom (od 6 nominacija, osvojena jedna utešna nagrada za kostim), a I, Tonya (Oscar za Allison Janney za sporednu žensku ulogu) laganim trijumfom za indie kinematografiju.

Drugi indie favorit Lady Bird, međutim, nije osvojio nijednu nagradu od pet nominacija koje su same po sebi uspeh uzevši u obzir da se radi o simpatičnom, ali nimalo revolucionarnom filmu o odrastanju, te da je u pitanju autorski debi glumice Grete Gerwig. Trijumf Icarusa u kategoriji dokumentarca značajniji je kao prvi dugometražni film iz Netflix distribucije da uhvati kipić nego kao potvrda da Akademija u toj kategoriji lakše i trivijalnije teme (doping u sportu ovog puta) od onih društveno-političkih.

Naravno da bi u idealnom svetu stvari izgledale malo drugačije. Možda bi se snimali i drugačiji filmovi, hrabriji, iskreniji, bez kalkulacije. Svakako bi u njemu autorice i filmske profesionalke bile prisutnije ne samo na ovakvim ceremonijama već i u procesu stvaranja filma (na šta je u svom govoru pozvala Frances McDormand).

U tom svetu bi za najbolji film, a i za najbolji originalni scenario nagrade odneo Three Billboards Outside Ebbing,
Missouri ne samo zato što je najbolji hollywoodski naslov u poslednjih nekoliko godina i ne samo zbog briljantnih dijaloga i emocionalnog rollercoastera koji film izaziva, već i zato što je dovoljno bezobrazan da dirne u svetu kravu roditeljstva i bez pardona od nas očekuje simpatiju za psihopatu. Del Torro bi zadržao Oscara za režiju, The Shape of Water bi gubitak nadoknadio u još nekoj od tehničkih kategorija, Jessica Chastain bi imala makar nominaciju za ulogu u Molly’s Game za koju bi Sorkin osvojio nagradu za najbolji adaptirani scenario. Kompletna Akademija bi imala šire, kosmopolitske poglede, pa bi razumela i nagradila dokumentarce poput Faces Places ili strane filmove poput The Square i On Body and Soul.

U idealnom svetu bi mlada i uspešna glumica poput Jennifer Lawrence manje imala potrebu da pije na javnom mestu. U idealnom svetu takođe ne bi “vučićevci” tako lako pobedili na beogradskim izborima, Bandić ne bi držao Zagreb, Trump ne bi bio predsednik SAD, ne bi bilo rata u Siriji, zagađenje bi se smanjilo ili bi iz javnog života nestali idioti koji negiraju naučne činjenice. Ali ne živimo u idealnom svetu. Ne treba nam nikakva dodela Oscara da nas na to podseti, dovoljno je otvoriti prozor i pogledati vani.

Marko Stojiljković

Tagovi
Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame