Aktualno Glazba Interview POP COOLTURA showbiz

Ana Ćurčin: Ljubav i osjećaji nepripadanja

Prije koncerta u zagrebačkoj Tvornici popričali smo s jednom od najzanimljivijih kantautorica u regiji, beogradskom glazbenicom Anom Ćurčin.

* Kada ste odlučili krenuti u solo kantautorsku karijeru i koje su bili razlozi i glazbeni uzori za takvu odluku?

Želja postoji odavno, počela sam u srednjoj školi da skidam pesme, pevam “cover-e” i pišem svoje pesme. Tada sam sa 16-17 godina snimala i neke prve demo snimke u studiju u Moskvi i pravila moju myspace stranicu. Nakon studija, počela sam da radim u pozorištu i tek ponekad bih s društvom zasvirala poneku pesmu. Pred kraj 2013. godine osetila sam da mi strašno nedostaje sviranje i počela sam da nastupam. Posle prvih nastupa došla je odluka da se posvetim muzici i kantautorstvu.

* I vaš životni put je zanimljiv. Od Bagdada preko Moskve do Beograda. Pa kako to…

Rođena sam malo ranije pa moja Majka nije stigla da se vrati u Beograd, a tokom 80-ih je moj otac radio kao inženjer u Bagdadu. Kasnije se moja porodica, kao i mnoge druge tokom 90-ih, preselila u Moskvu. I tako se privremenih par godina, za mene produžilo na 11.

* Jeste li sada neko vrijeme pustili korijenje na ovom prostoru ili vas vuče svijet?

Iako mi je čudno da to osvestim, gotovo 10 godina sam već u Beogradu. Imam želju da ponovo negde odem, da možda negde drugde formiram porodicu. Prošle godine sam nekoliko meseci boravila i radila u Njujorku. Tokom boravka sam shvatila da bih radije otišla u neki manji grad. Iako sam već par puta potpuno promenila sredinu u kojoj živim i ispočetka se “uspostavljala”, shvatam da je to ujedno jako naporno i na neki način lepo.
Za mene je život u Beogradu, boravak iil tačnije iskustvo života značio tokom dvadesetih jer mi je kroz odrastanje falilo to osećanje da živim negde gde nisam strankinja. Doduše, i to je bilo čudno u Beogradu jer sam mnogo toga u kulturološkom smislu ali i kroz obrazovanje i život u Rusiji propustila. Donela sam sa sobom nešto drugo i na mnogo načina se osećaj “nepripadanja” odrazio na pesme sa albuma “Sketches of Belonging”.

* Recite nam nešto o kantautorskoj sceni u Srbiji?

Mislim da u ovom trenutku na muzičkoj sceni imamo veoma zanimiljive i različite autore i bendove. Od nekog indie-folka do shoe-gaze- a, Kralja Čačka. Stray Dogg-a, Ane Avramov, On Tour do Bitipatibi, Sane Garić, Dojo.. Imena ima mnogo i verujem da zagrebačka publika prati rad pojedinih muzičara koji su se pojavili u poslednje vreme.

* A jeste li upoznati s kolegama s hrvatske strane i kolegicama naravno, pratite li scenu ovdje?

Pratim, naravno, i sarađujemo. Bilo mi je zadovoljstvo da Saru Renar pozovem da delimo binu u Beogradu kad smo promovisali prvi album. Koleginica Lovely Quinces je mene jednom prilikom zvala da sviram na njenom koncertu. Pratim kolege sa hrvatske scene  isrećemo se na koncertima i verujem da će se saradnje još formirati u budućnosti.

* Recite nam nešto o ideji za prelijepu pjesmu i spot “Alone”. Samoća je glavna uloga zar ne?

Nastanak pesme je dosta prozaičan… u trenutku raskida sam je napisala, dok sam sedela kod kuće i plakala. U tom trenutku je na vrata kucala moja prijateljica i čula je kako ja jecajući pevam “alone, alone, alone…” i kad je ušla, dugo se smejala što je zatekla tako patetičnu sliku. Od toga je posle nastala anegdota koju je više puta prepričavala u društvu pogotovu što sam tu pesmu posle tako često pevala i što je postala single. Da, samoća je glavna uloga, ali i za mene dva načina na koja joj prilazim. U prvom delu pesme to je jedan osetljiv, teskoban način, dok je u drugom delu bes, borba i snaga.

* Tko su vaše The Changes?

The Changes je naziv benda koji je nastao iz tradicije da smo ga svaki put menjali kad sviramo zajedno. Nazvali smo se The Changes da bismo dozvolili priliku da uvek menjamo naziv. Prvo su The Changes: Goran Antović na klavijaturama, Marko Cvetković na basu i Marko Benini na bubnju, a na svakom putu i koncertu smo inspirisani da se drugačije zovemo. Sinoć smo u Bukureštu bili Ana i Pașapoartele (prevod s rumunskog: Pasoši) pošto je bubnjar zaboravio pasoš kod kuće i to je shvatio tek na granici sa Rumunijom. Vozeći se do najbližeg grada, Negotina, do kojeg smo mogli da organizujemo da mu supruga odnese dokument na autobus smo uspeli da se izgubimo jer su i putokazi, i putevi u istočnoj Srbiji pogotovu fenomemalni, a dometa zbog planina često nema. Videćemo, šta će biti inspiracija za koncert u Tvornici!

* Je li lakše s bendom ili solo i o čemu ovise nastupi?

Solo forma je nešto od čega sam krenula kad sam počela da nastupam i nešto čemu uvek mogu da se vratim, barem tako ja to doživljavam. Želja za bendom je nastala u trenutku kad sam počela da radim na prvom albumu i razvila se u koncertnu formu. Bendovska forma je i nešto što želim da razvijam dalje jer mi znači da se razvijam muzički, a to vodi negde dalje kad su u pitanju pesme i dinamika, zvuk i energija na koncertu. U poslednjih godinu dana se formirala estetika koja mi je bliža i počeli smo da zajedno radimo na novim pesmama, taj kolektivni rad mi je takođe zanimljiv.

* Koje su vaše najčešće preokupacije u lirskom smislu?

Nisam pokušavala da se odmaknem od činjenice da su pesme autobiografske, nastaju iz neke tišine, spokojstva, nemira, neke jače emocije ili opservacije. Odatle crpim inspiraciju i time se bavim. Najčešće su ljubavne. Često su o nekim strahovima, nesigurnostima, pomenuh gore osećanju nepripadanja.

* A koje su vam glazbeni uzori i ljudi kojima se divite?

Kao mlađa sam odrasla slušajući sve i svašta ali bih rekla da su mi važan pečat ostavili Natalie Merchant, Bruce Springsteen, Tracy Chapman, Joni Mitchell.. Danas se svima njima vratim ali i stalno pronalazim nove muzičare koje ponekad sa zakašnjenjem otkrivam kao što je naprimer Meshell Ndegeocello.

* Možete li zaraditi dovoljno da živite samo od glazbe ili se bavite još nekim drugim stvarima osim glazbe…

Radim puno stvari da i omogućim sebi da se bavim muzikom i da ne odustanem od bavljenja autorskim radom. Tokom prošle godine sam zajedno sa Goranom Antovićem radila i na predstavi “Svedobro” Stevana Vranesa u Užičkom Narodnom Pozorištu. Kontaktirali su me sa željom da baš pesma “Alone” bude u predstavi pa je iz toga izrasla saradnja da smo uradili muziku za celu predstavu. To je bilo i jako zanimljivo i lepo iskustvo da se
vratim u pozorište kroz muziku. Tokom proteklih par godina se nekoliko puta stvorila mogućnost da radim muziku u pozorištu i radujem se takvim prilikama.

* Kada očekujemo novi album i materijal? Što je zapravo “Beneath Your Lungs”? I kako ide crowfunding kampanja?

Nov album ćemo nekako da objavimo tokom 2018. godine. Tek nas čeka ulazak u studio ovog meseca i nadam se da će novi single izaći do leta. Tragala sam za tačnim prevodom “Beneath my lungs” i recimo da je to “prostor srca”… Što se tiče kampanje, mogla bi ići bolje ali i to je jedan od načina da neke troškove pokrijemo i drago mi je da smo je napravili, traje od 01.maja 2018. godine na platformi Pledgemusic. Kome se sviđa naša muzika kupovinom novog albuma unapred može I dalje da nas podrži i na taj način učestvuje u procesu snimanja jer smo do sad podelili razne snimke i materijale sa fanovima.

* Već ste nastupali u Zagrebu i Hrvatskoj. Neka sjećanja? Jeste li česta gošća ovdje kad ne svirate?

Drag mi je koncert sa Dukatom u Malom Pogonu kad smo išli na našu duo evropsku turneju. Bilo je jako lepo i publika je bila sjajna. Koncert u Vintage Industrial je bio prvi bendovski nastup nakon albuma i taj nam je takođe bio važan iako se sećam da te večeri zbog raznoraznih razloga i ne –razloga nije bilo mnogo publike. Volim da dođem u Zagreb ali još više da viđam svoje zagrebačke prijatelje.

* Planovi što se tiče glazbe u narednoj godini i periodu?

Radujem se novom studijskom materijalu i jedva čekam da uđemo u studio. Planiramo mnogo koncerata u regionu ali i u Italiji, Nemačkoj i nadam se da će nas put odvesti dalje. Početkom godine smo svirali u Groningenu, Holandiji na Eurosonic Noordeslag Festivalu i to mi je bilo važno iskustvo sa gledišta muzičarke ali i toga da aktivnije priđem u gradnji našeg koncertnog života van regiona.

* A mimo glazbe – čime se bavite kad ne provodite vrijeme s gitarom…

Stalno mislim na muziku i pored sviranja se bavim organizacijom, bukingom i ostalim menadžerskim aspektima i to radim uz pomoć Pop Depresije i Ivana Lončarevića koji je sa mnom maltene od početka. Svaki dan šetam pse jer to radimo po 3-4 puta dnevno i to je negde i prostor kad malo odmaram i glavu. Pored toga predajem engleski deci, odnedavno radim i radionice pevanja sa Grubb školom u Beogradu. Sa dramaturškinjom Olgom
Dimitrijević sam nedavno nakon predstave “Crvena Ljubav” u Bitef teatru sarađivala i na scenskom čitanju njenog komada “Ja često sanjam revoluciju” pa će možda biti prilike da sa tim čitanjem posetimo i Zagreb tokom 2018. Želim da provodim više vremena odlazeći u pozorište, film i da putujem sa voljenom osobom i često uhvatim sebe da to ne činim dovoljno ali evo prilike da sebe podsetim i opomenem…

Ivan Perić

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame