Aktualno Celebrities film Kritike POP COOLTURA showbiz Zabava

Mandy (P. Cosmatos) – Teško opisivo filmsko iskustvo kojem se treba predati bez očekivanja

Generalno je pravilo da evaluacija nekog umetničkog dela najčešće zavisi od naših očekivanja po tom pitanju, odnosno ispunjenosti istih. Ona mogu biti opravdana i neopravdana, ali ih je teško isključiti ili ukalupiti. Dosta toga je tu subjektivnog, neuhvatljivog, “stvar ukusa”, kako to volimo reći. Sasvim legitimno, ali opet bilo bi neodgovorno sa naše strane izgraditi očekivanja bez dovoljno objektivnih podataka. Onda smo sami krivi za razočaranje koje može uslediti.

Uzmimo film Mandy, ovogodišnju “ponoćnu senzaciju” sa velikih festivala (Sundance, Cannes) kao ogledni primer. Njegova bi se radnja mogla svesti na jednu složenu rečenicu poput: Red (Nicolas Cage) i Mandy (Andrea Riseborough) žive mirnu egzistenciju u američkoj divljini 80-ih godina prošlog veka dok narkomani, sektaši i demoni nju ne otmu i živu spale, pa on krene da im se sveti i da ih ubija na najkreativnije moguće načine. Ovaj bi opis odgovarao nekom kratkom filmu ili čak i generičkom eksploatacijskom uratku od maksimalno sat i po vremena gde bi glavnina otpala na akciju, čitaj šoru, ali Mandy traje dva sata i sitan kusur preko toga i zapravo je čudno, uvrnuto i snoliko filmsko iskustvo koje se topi u crvenim nijansama razlivene boje. Ona, pak, ne vodi isključivo poreklo od krvi (iako i nje ima u velikim količinama), već pre od osvetljenja, time simbolizirajući ime svog
protagoniste.

Očekivanja u smeru akcionog filma podgrejana su i prezimenom njegovog reditelja. Panos Cosmatos je, naime, sin Georgea P. Cosmatosa, reditelja drugog Ramba i Cobre. Tu se, međutim, dve činjenice zaboravljaju. Prva je da stariji Cosmatos nije svoju karijeru izgradio na akcijadama, već da je tu bilo i filmova bliskih žanru, ali distinktivno evropskog štiha kao što su Massacre in Rome i The Cassandra Complex. Druga je da sin ne deli ličnost sa
ocem, niti mora nastaviti njegovo delo. Njegov prethodni film, prvenac Beyond the Black Rainbow, takođe je, i pored žanrovskih odrednica horora, SF-a i trilera, pre svega artistični film raspoloženja, pomerene perspektive i usporenog tempa. Svi se ti atributi mogu pripisati i filmu Mandy.

Za treću stvar glede štelanja očekivanja su, međutim, krive kolege novinari sklone lakim rešenjima u vidu bombastičnih naslova poput “Najbolja / najluđa uloga Nicolasa Cagea u karijeri!!!” Kao glumac od 100 uloga u karijeri od kojih su većina bile glavne i kao glumac sa reputacijom nekoga ko uloge apriorno ne odbija, Cage je imao i boljih i luđih uloga (ta dva pojma ne označavaju nužno isto) ne samo u celoj karijeri nego, usuđujem se reći, u
poslednjih nekoliko godina. U bolje bi se svakako mogla svakako mogla svrstati Joe u istoimenom filmu (još jedna poveznica: Joe je, kao i Red, bio drvoseča), u luđe Brent iz Mom and Dad. Što, opet, ne znači da mu Red nije dobra ili luda uloga, naprotiv, samo to ludilo i glumački “show” vidimo, kako to obično biva, u bljeskovima, poput one scene nalivanja alkoholom u kupatilu i vrištanja u prazno, dok se kroz veći deo filma (kada se ne
mlati ili ne upušta u oneobičene dijaloge) Cage pokušava držati niskog registra, odnosno zuriti u televizor ili u prazno. Opet, on je svakako jedan od razloga po kojem ćemo pamtiti Mandy.

Pitanje svih pitanja je kako se to drži sve zajedno, a jednoznačan odgovor je teško dati. Jedino što je jasno je da je Mandy kao film sasvim namerno takav kakav je, spor, uvrnut, pun citata na jedno drugo vreme i njegove relikvije (od jezivih televizijskih reklama do Heavy Metal stripova i fantazijskih pulp-romana) i da je, kao takav, svakako bolji nego što bi bio kao potencijalno generički triler osvete. Odnosno, moramo ga prihvatiti ili odbiti u celini, i svu njegovu sporost i snolikost i nejasnoće kada tematizira javu, a kada se bavi snovima, i crvene boje koje se razmućuju oko rubova kao na staroj VHS kaseti, i negativčeve moronske, nadrogirane propovedi, i eklektični soundtrack koji, kao svoj poslednji rad, potpisuje ove godine preminuli Johann Johannsson na kome se može naći i drone i metal i elektronski zvuk, ali i na promenjenu strukturu filma (dva čina umesto tri), gde ekspozicija zauzima dobrih 60% trajanja.

Naravno, ne radi sve u jednakoj meri i svako od gledalaca bi tu ponešto promenio, kratio, ubrzavao, pojednostavio dijaloge ili čak promenio glumce (premda su Cage i Riseborough prilično nedodirljivi u smislu suverenosti svojih interpretacija), ali bi to onda bio neki drugi film, možda i bolji, ali ne bi bio delo vizije Panosa Cosmatosa. Ovako zamislite da se Nicolas Winding Refn sa sve svojom sklonošću ka zasićenim, jarkim bojama, igra Davida
Lyncha (negativac kojeg igra Linus Roache je takav da bi ga ranih do srednjih 80-ih sjajno odigrao Dennis Hopper, čak ga možemo zamisliti kao prelaznu fazu između fotoreportera iz Apocalypse Now i Franka Bootha iz Blue Velvet), ali u procesu otkriva kultni šarm Nicholasa Roega. Očekujte neočekivano i pustite se iznenaditi. (Marko Stojiljković)

7/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame