Aktualno Celebrities film Glazba inmediasres Kritike POP COOLTURA showbiz TOP VIJEST Zabava

Star Is Born (B. Cooper) – Glazbena priča koja ne korespondira s današnjim svetom

Filmsko-kritička struka to nikako ne preporučuje, ali tekst moram početi sa ogradom.

Naime, mjuzikli nisu moj fah, ne gajim ni najmanje simpatija za savremenu pop-muziku, nisam fan ni Lady Gage ni Bradleya Coopera (oboje svoj posao obavljaju u redu, ali se retko kada pokazuju kao izuzetni) niti ikakav proponent fanovske kulture, tako da prema najnovijoj inkarnaciji filma A Star Is Born (nakon originalne melodrame iz 1937. godine sa Janet Gaynor i Fredericom Marchom u glavnim ulogama, klasično-hollywoodskog
mjuzikla iz 1954. sa Judy Garland i Jamesom Masonom i takođe mjuzikla, samo u nekom rock štihu iz 1976. godine sa Barbrom Streisand i Krisom Kristoffersonom) nastupam sa određenom dozom predrasuda koje mi film u principu nije razbio.

Počnimo sa argumentom da ova inačica A Star Is Born dolazi barem 20 godina prekasno. Svaka generacija je dobila svoje izdanje ove priče o dvoje umetnika od koje je jedno u padu, a drugo u usponu i ta je priča najkasnije do trećeg, “baby-boomerskog” izdanja, usled razvoja socijalnih trendova, postala prilično konzervativna. Generacija X je valjda procenjena suviše ciničnom da bi svoju A Star Is Born priču dobila (zamislite kako bi tek to
izgledalo sa glumcima koji su zapravo dolazili iz voda alternativne muzike, recimo sa Johnnyjem Deppom i Juliette Lewis), pa ovo najnovije izdanje pokušava da se, igrajući na razliku u godinama između dvoje protagonista (koja čak i nije toliko velika, ali je strateški dobro pozicionirana), obrati dvema veoma različitim generacijama i da na neki način premosti taj jaz.

To možda i ne bi bio problem kada bismo mogli napustiti realni svet oko nas i potpuno uroniti u priču (koja je sama po sebi univerzalna i otvorena za različita čitanja, naravno ako to neko zaista ume napraviti), međutim Cooper u svom rediteljskom debiju istovremeno pokušava i da prozbori koju o ubilačkoj prirodi “show business”-a generalno, a naročito u današnje vreme. Ideja pod-teksta generacijske razlike razlike je, dakle, solidna, ali je njena
realizacija manjkava i na koncepcijskom planu, a naročito na dramaturškom koji je se drži vrlo arbitrarno, kada i kako to Cooperu i ko-scenaristima odgovara. Naprosto, svet u kojem se Lady Gaga, odnosno lik obične cure Ally koja se transformira u neku već “lady-gagu” današnje pop-scene nije kompatibilan sa svetom samodestruktivne country-rock zvede Jacka Mainea kojeg igra Cooper čija je globalna slava na zalasku, a gledajući A Star Is
Born nismo sigurni u kojem se mi od tih svetova nalazimo – onom pre YouTube servisiranja fanova kada su muzičke zvezde govorile u ime generacije ili onom kada je svaka muzika brižljivo složen i spakovan proizvod za neku već ciljnu grupu.

O idejama koje su fizički i fiziološki nemoguće (poput tinitusa, inače već rabljenog, dosta bolje i pametnije u filmu Baby Driver) ne treba trošiti reči. O tome da neko mrtav pijan registrira vanserijski talenat pored sebe, a potom se dohvati gitare i zapeva kao na CD-u, takođe. O konceptu treme koja se razbija u trenutku kada cura koja je pevala samo prijateljima po klubovima izađe pred stadionsku publiku, posebno.

No dobro, možda ja učitavam nešto čemu ovde nema mesta. Odnosno, možda je ovo samo film u kojem Bradley Cooper dobija priliku da detaljno dizajnira lik za sebe, a Lady Gaga da dobije prvu pravu zvezdanu glumačku ulogu koja se ne naslanja na ulogu Lady Gage koju Stefani Joanne Angelina Germanotta igra u svom masmedijskom životu. Dok Bradley Cooper u svom naumu uspeva – uspeva da se pokaže kao frajer skoro pa kalibra
Krisa Kristoffersona, a za ulogu je naučio i da peva, čak je nešto svojih songova sam napisao, čime je dokazao da je sposoban i posvećen glumac, problem sa Gagom, odnosno Stefani je to što je rođena glumica, ali na pozornici, ne na filmu, i to glumica od jedne jedine uloge. Njeni pokušaji da ne bude zvezda, da bude obična i ranjiva su lažni kao veštačke suze koje obilato troši. Sa pozitivne strane, između nje i Coopera postoji nekakva hemija, dopadaju se jedno drugom kao osobe i kao suradnici, što se i vidi, naročito u zajedničkim muzičkim tačkama.

Iako je njegova režija školski neupadljiva (rekao bih da su veći deo posla odradili asistenti), Cooper ima tu i tamo i zgodnih ideja. Jedna je izbor Sama Elliotta za ulogu njegovog polu-brata i vernog saradnika koja činjenici da Cooper peva upravo Elliottovim prepoznatljivim glasom daje jednu potpuno novu dimenziju. Druga je hrabrost da ide do kraja u prikazivanju svog lika kao sebičnog, samoživog i ljubomornog na tuđi uspeh, što do izražaja dolazi prema kraju filma. Međutim, iako se više trudio kao scenarista, tu je polučio manje uspeha – osim njih dvoje, ostali likovi su prazni i nedorečeni, za neke se vidi da su kasnije i kompromisno ubačeni, kraj dolazi naglo i, u svojoj vernosti prethodnim verzijama, u današnjoj slici društva postaje etički upitan.

No dobro, kome je do plakanja – plakaće, kome je do muzike, spektakla i melodrame – uživaće. Starinsko ili staromodno najčešće je pitanje semantike i ugla gledanja. Ali svejedno ne uspevam da razumem hvalospeve koji pljušte na sve strane u slučaju poslednje i najpotrošenije verzije A Star Is Born.

(Marko Stojiljković)

5/10

Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame