Aktualno film Kritike POP COOLTURA showbiz

Collete (W. Westmoreland) – Ziheraški portret rane ikone ženske emancipacije

Emancipacija žena bio je dugotrajan i mukotrpan proces suočen sa iracionalnim (ili, pak, sasvim oportunim) otporom kako muškaraca, tako i drugih žena koje nisu bile sposobne ili voljne da zamisle svet izvan okvira koje je nametao patrijarhat. Dok se o društvenoj i političkoj emancipaciji (pravo na rad, pravo glasa, pravo nasleđivanja i slično) govori dosta često i sa puno istorijski uslovljenog poštovanja, o intimnoj (odnosno seksualnoj) govori se
vrlo malo, naročito u kontekstu starijem od 60-ih godina i seksualne revolucije. Na tom polju je u francuskim nacionalnim, ali i globalnim okvirima prve važne korake načinila Sidonie-Gabrielle Colette svojim romanima o Claudine koji su ujedno i tema bio-pica u režiji Washa Westmorelanda jednostavno nazvanog Colette.

Naslovnu junakinju u još jednoj kostimiranoj interpretaciji Keire Knightley upoznajemo kao seosku devojku “iz dobre kuće”, ali bez miraza kojoj se udvara slobodoumni pariški pisac i izdavač Henry Gauthier-Villars, zvani Willy (Dominic West), onako kako je to bilo uobičajeno za kraj XIX stoleća: pismima i retkim posetama. Razlog da se dvoje ljudi iz različitih svetova sretnu posve je banalan: njihovi očevi su zajedno služili vojsku u jednom
izgubljenom ratu. Pomalo doduše ostaje misterija kako se “gradski mačak” Willy zagledao/zaljubio u seosku curu razapetu između prirodnih strasti i društvenih normi, ali objašnjenje može biti dvojako i u oba slučaja on ispada proračunati gad.

Već nakon venčanja, Colette mu stavlja do znanja da neće biti njegova domaćica dok on okolo naganja kurve, makar i po cenu povratka na selo. Tu nastupa drugi Willyjev proračunati plan: “upregnuti” Colette u svojstvu “ghostwritera” i time pokrenuti posustalu karijeru popularnog pisca lakog štiva. Prvi “draft” autobiografskog romana ocenjen je suviše ženstvenim i romantičnim, ali već drugi, retrospektiva života propupale curice iz
ugla zrelije i seksualno verzirane dvadesetogodišnjakinje, postao je pravi hit i to ne samo kod književne publike. Cura imena promenjenog u Claudine ubrzo se pretvorila u franšizu, preselivši se prvo u teatar i kabare, pa onda i na omote bombona, poklopce krema i ostale ne naročito literarne proizvode.

Publika je tražila još, Colette je vredno pisala, ponekad uzimajući kao inspiraciju stvarne avanture kao što je bila ona njena i Willyjeva sa bogatom američkom naslednicom (Eleanor Tomlinson), ponekad puštajući mašti na volju, a Willy se na to uredno potpisivao, objavljivao, zarađivao i – kockao se. Jasno, opsesivni nevaljalac u svakom smislu te reči nije baš sjajan izbor za bračnog partnera, ali čini se da Colette nema izbora. Ili možda ima, vremena se menjaju, XX stoleće se zahuktava, a na Willyjeva bračna neverstva ona odgovara svojima. Možda će veza sa još jednom slobodoumnom (i za takav status nužno bezobrazno bogatom) ženom koja se oblači u mušku odeću koja se predstavlja kao Missy (Denise Gough) Colette pogurati u smeru nezamislivog – razvoda i sudskog procesa za autorska prava protiv bivšeg muža…

Bez ikakve dileme, Colette je bila jedna revolucionarna ličnosti koja je spajala višestruke talente, intelekt i prostodušnu iskrenost i kao takva je postala jedna od ranih feminističkih ikona. Publika ju je volela i verovala joj možda upravo zbog toga što se nije činilo kao da ima agendu, već da polazeći iz sebe diktira duh vremena umesto da ga prati. Pitanje je, međutim, koliko duh takve ličnosti može uhvatiti autor kalibra Washa Westmorelanda u
čijem se čak i najuspešnijem filmu Still Alice (pritom inspiriranim stvarnim iskustvom njegovog ko-scenariste i partnera Richarda Glatzera) jasno vidi kalkulacija i koji će biti upamćen samo po sjajnim glumačkim ostvarenjima Julianne Moore i Kristen Stewart.

Ovde čak ni gluma nije zadivljujuća iako je Keira Knightley u boljem izdanju nego obično zato što njen lik ima više duha od ljudske lutke za oblačenje raskošnih haljina, kako se može opisati njen tip uloge. Dominic West ne uživa u teatralnosti potrebnoj za lik Willyja, ostatak ansambla je korektan ali bez pamtljivih epizoda (osim Eleanor Tomlinson, ali ne nužno zbog njenog glumačkog angažmana koliko zbog ličnih preferenci kritičara koji ovaj
prikaz piše). Bazično, Colette nije nimalo revolucionaran film, već je primer autorski konzervativnog, da ne kažem zastarelog “mainstreama”, kostimirana drama na tragu onih s kraja prošlog stoleća. Colette nije loš film, ali je Colette zaslužila ako ne bolji, onda barem hrabriji. (Marko Stojiljković)

6/10

Tagovi
Redakcija

Redakcija

Komentari

Reklame